Sećanje na Vojislava Ilića, rodonačelnika realizma srpske poezije
Na današnji dan, 1894. u svojoj 33. godini, preminuo je Vojislav Ilić, jedan od najistaknutijih srpskih pesnika. Posredstvom svojih pesama bio je izaslanik novih teorija i ideja svoga doba, i žustro je kritikovao društvo i politiku. Suprostavljao se pragmatičnoj književnosti, a svojom estetikom utabao je staze sasvim novoj, drugačijoj poeziji – poeziji koja se sve više pripajala larpurlatizmu, pravcu umetnosti koji je suprotan angažovanosti, koji je zagovarao tezu postojanja umetnosti radi sebe sâme, i kako kaže Jovan Deretić, istoričar književnosti, Ilićeve su pesme postojale ,,za svoje vlastito umetničko biće’’.
Ovaj rođeni Beograđanin sin je, takođe, pesnika, Jovana Ilića, koji je bio i državni savetnik, a jedno vreme čak ministar pravde. Vojislav je u detinjstvu bio lošeg zdravlja i često se razboljevao, a u školi se nije isticao; prvi razred gimnazije ponavljao je čak 3 puta. No, to ga nije omelo u stvaranju. Kao već stasit mladić pristupio je Klubu književnika i pesnika gde je upoznao Đuru Jakišića, čiju je kćerku, Tijanu, kasnije i oženio. Danas ime Vojislava Ilića nose ulice i mnoge škole i biblioteke širom Srbije.
Pesnik, iako je bio bolećiv na nevolje srpskoga naroda, osim što je pisao rodoljubivu i političko-satiričnu poeziju, pisao je i pesme koje u sebi imaju elemente iz slovenske mitologije. Njegove ljubavne pesme su, takođe, našle put do srca mnogih koji već skoro dva veka čitaju poeziju Vojislava Ilića, a mi vam, tačno na dan obeležavanja 130 godina od pesnikove smrti predstavljamo jednu od njegovih najlepših ljubavnih pesama – Ljubim te, dušo.
Sumračak pada; tišina se svija,
U milju tone vasiona sva;
Večernja zvezda treperi i sija:
Veselo sve je — samo nisam ja!
Nemir mi stisko umorene grudi,
Nesrećno srce što ljubit zna!
Kroz tiha polja srdašce mi žudi
Daleko tamo, u bajniji svet:
Da zlato svoje iza sanka budi
Uz glasak frule, uz uzdisaj klet…
Il’ da joj šapne povetarcem blagim:
Ljubim te, dušo, više nego svet!
Pošaljite komentar