KOLUMNA: Zašto je status prosvetara sve potcenjeniji u društvu?
Piše: Aleksandar Rakićević, direktor Građevinske tehničke škole ,,Branko Žeželj’’ u Beogradu
Iz perspektive nekoga ko više od petnaest godina radi u obrazovanju, a od toga, gotovo deset godina na mestu rukovodioca ustanove srednjeg obrazovanja, uviđam da prosvetni radnik nikada nije bio na nižem stupnju u društvu nego danas. Prosvetnici su uvek bili negde u sredini ili blago iznad proseka, a danas su, sasvim je sigurno, ispod. I tu ne mislim samo na materijalni položaj, već i na status koji uživamo u društvu.
Želim da kažem nekoliko stvari u najboljoj nameri da moje reči niko neće doživeti kroz politički, već isključivo kroz sistemski i društveni kontekst. Naime, onaj ko uči nekoga treba da bude uzor i vodilja tom koga uči. Nažalost, to danas u školama nije slučaj. Mnogo je daleko nastavnik od toga da bude uzor svom učeniku.
Često slušamo o tome da je sve manje onih koji upisuju nastavničke fakultete. Uskoro ćemo, na nesreću, slušati o tome da i oni, koji trenutno rade u školama, idu ka cenjenijim radnim mestima.
Pritom, još uvek ne govorim o novcu, on je u potpuno drugom planu. Ukoliko kao društvo ne shvatimo da su potrebne korenite i brze izmene, nećemo uspeti nešto da promenimo nabolje. I ovde se ne radi o tome kako je ovoj situaciji doprinela ili će doprineti bivša, sadašnja ili neka buduća vlast. Ovo je nešto što je iznad svake vlasti, a važno je za opstanak našeg društva, države, kulture, nauke…
Nemam za cilj da bilo koga kritikujem, osim da dâm konkretne predloge za koje smatram da ih treba realizovati kako bi naš prosvetni sistem krenuo u pravcu prosperiteta.
Predlozi koje dajem jesu izazovni, nepopularni, a kada bismo ih sledili, sigurno bismo isprva naišli na otpor; pre svega od nas sâmih i dobrog dela drugih koji rade u prosveti. Ipak, smatram da je to jedini način da podignemo ugled ove profesije, a sâmim tim i celokupnog prosvetnog sistema. Predlozi društvu za podizanje kvaliteta prosvetnog sistema su sledeći:
1. Broj časova ograničiti na maksimalnih pet časova za učenike i osnovnih i srednjih škola. Sve posle četvrtog ili petog časa je uzaludno trošenje vremena, a služi samo tome da nastavnici prikupe dovoljan fond časova.
2. Pošto bi ovo smanjenje dovelo do toga da oko 1/4 nastavnog kadra postane višak, treba im ponuditi otpremninu, kao i podsticaj da pređu i rade u privatnom sektoru.
3. Povećati novčanu nadoknadu. Za one koji ostaju da sledi povećanje plate za još 25% pored planiranih povećanja.
4. Napraviti kriterijume koji će motivisati svakog nastavnika da radi što bolje i da mu učinak bude što veći. Prekinuti sa čuvenom “uranilovkom” gde svi radimo isto i svi primamo isto. Napraviti mehanizam da najbolji primaju najviše, a oni koji to nisu da primaju manje. Sadašnji sistem demotiviše one koji daju više od sebe, one koji imaju najbolje rezultate.
5. Smanjiti administraciju koja je postala preobimna. Mi smo postali “sakupljači i dostavljači” dokaza da smo nešto uradili. Postali smo žrtve dokazne administracije i dokumentacije gde je najvažnije da nešto upišemo i dobro opišemo, a manje važno da to i kvalitetno uradimo. Svi koji rade u školama znaju o čemu pričam.
6. Značajno povećati novčani dodatak za odeljenjske starešine. Do sada je bilo svega 4%, ali ni najavljenih 7% nije dovoljno. Odeljenjske starešine treba da imaju minimum 15-20% više novčane naknade. Onda bi se, na ulogu odeljenskog starešine gledalo kao na čast, a ne kao na nešto što je nametnuto.
7. Na kraju, ne treba zapostaviti ni položaj direktora u osnovnim i srednjim školama, koji je, najblaže rečeno, demotivišući. Sve više mojih kolega se povlači i ne želi da obavlja taj posao. Mnogo kvalitetnih ljudi na direktorskim pozicijama ne radi više svojom voljom. Odgovor za to može biti: Država će uvek naći nekog da bude direktor škole. Postavljam pitanje, da li je cilj da direktor bude “neko” ili “bilo ko” ili treba da bude najkvalitetniji, najvredniji i najbolji kadar u kolektivu? A kako motivisati tog najboljeg da preuzme tu poziciju? O tome posebno treba razmisliti. U ovakvim uslovima i okolnostima, bojim se – nikako.
Odličan tekst.