KOLUMNA: Zameranje – reč koja aktivira jedan od najsnažnijih, razarajućih osećaja u našem biću
Taj neobičan osećaj koji potajno i iluzorno stavlja teret krivice na drugoga, ostavjaljući nas „čistima“, na sebe, kao magnet, privlači osuđivanje, upoređivanje, ljubomoru, zavist, ljutnju, bes, pa čak i mržnju, a sve temeljeno na jednom osećaju nedovoljnosti. Nedovoljnost u sâmome sebi, u dubini svog bića, te zapravo, istinskog odsustva ljubavi, bliskosti i razumevanja sebe.
Da bismo sebe razumeli, pa tako i sprečili proživljavanje svih gore nabrojanih osećaja, treba najpre naučiti da prestanemo da bežimo od sebe, onoga ko smo u svojoj suštini, i to tako što ćemo okrenuti fokus i vratiti ga sa drugih na nas sâme. To je prvi korak na putu ka spoznaji ko smo zapravo!
Toliko često bežimo od sebe, svojih misli, osećaja, želja, snova, ideja, prestrašeni da nismo dovoljno dobri, pametni, zgodni, mladi, mudri, vredni, potkovani znanjem i iskustvom, da nakon godina i godina bežanja ne prepoznajemo više ni šta je naše, a šta tuđe i nametnuto od drugih, usput.
Tu se rađa zameranje, jer u nečemu što smo želeli nismo uspeli, a nismo ni mogli jer smo sve vreme bili aktivni kao neko drugi, neko izmišljen ko uopšte ni ne postoji. Zameranje u prvom redu bude usmereno prema drugima, ‘‘krivcima‘‘ za našu sudbinu; roditeljima, partneru, prijateljima, kolegama, pa čak i vlastitoj deci (jer radi njih nešto ‘‘nismo mogli‘‘), a zapravo, podsvesno prema sâmima sebi gde se u nama aktivira razorna hemija koja u celini menja biologiju našeg bića, a kojom u potpunosti upravljamo mi sâmi.
adfsfddfsdf
Stvaramo alat za uništenje nas sâmih u nama sâmima. Šta će nam neprijatelji pored nas sâmih koji ne vladamo sobom?
Ako je čovek već odlučan da krene putem samospoznaje, i spreman je da učini prvi korak – da upozna sebe, a to traje čitavog života (odgovor onima koji su nestrpljivi i često pitaju koliko će taj proces trajati, koliko puta treba da dođu na terapiju, coaching i razgovor), onda je korak koji sledi učenje kako i zašto da oprostimo sebi. Tek nakon što naučimo da oprostimo sebi sve ono što nismo znali, drugačije napravili, postupili, odlučili, došli/otišli, voleli, ostavili, pobegli, uzeli što smo smatrali da nam pripada, izborili se ili, jednostavno, samo BILI drugačiji, tek tada možemo započeti rad sa sobom. Na sebi.
Suština oprosta nije da opraštamo drugima, kao što su nas učili oni koji nisu drugačije i bolje znali. Jer, ko smo mi da bismo imali šta opraštati drugome?!
Postavljajući se u tu poziciju, nesvesno (ili ipak polusvesno) sebe stavljamo u položaj moći, onoga koji je veći, pravedniji, snažniji, onaj od kojeg se oprost traži, a on ga milostivo deli. No way! Treba shvatiti da smo svi ravnopravni, niko nije ni po čemu poseban, niti zaslužan da pruža oproštaj ili da ga traži, osim od sebe sâmog. Dok god postoji grč zameranja koji nas sa svim ostalim osećajima parališe držeći nas u stanju preživljavanja, nema prostora za kreativnost, stvaranje i rađanje nečeg novog!
Davno je naučno dokazano da raspoloženje koje u organizmu dugo preovladava stvara stanje ili zdravlja ili bolesti!
U ovom slučaju, u stanju preživljavanja, pod stalnim stresom, pojačanim izlučivanjem kortizola i adrenalina koji blokiraju organizam, a koji se u tim okolnostima jedva nosi sâm sa sobom, koji je u niskom startu, kreni – stani i beži, kako da čovek oseti sreću, radost, ushićenje i zadovoljstvo? To se ne može dogoditi; hemija tela to ne dozvoljava.
Ljudsko biće ima savršen mehanizam, (ne)savršeno je programiran; za tugu i jad, sreću i radost, bol i patnju ili svestan izbor i slobodnu volju. Izbor je na nama. Zato, treba birati mudro. Birati sebe. Oprostiti sebi. Prihvatiti sebe i zavoleti se upravo onakvima kakvi smo rođeni – savršeno jedinstveni, posebno posebni i od svih drugačiji!
Svetu je jedino takav čovek potreban. Upravo takav, sebi svojstven.
Pošaljite komentar