INTERVJU: Teodora Marić, Beograđanka zanosno zvonkog glasa

Rođena u umetnički nastrojenoj porodici, Teodora Marić je od detinjstva sa svojim najbližima uživala u muzici. Danas se bavi operom, trenutno je na master studijama muzičke pedagogije, a za ,,Kompas’’ je otvoreno i nadahnuto govorila o operi, porodici i detinjstvu i snovima koje priželjkuje.

Teodora nam je, još na početku razgovora, sa setom u glasu, govorila o svom ocu, kao o nesuđenom operskom pevaču impresivnog glasa. Nije se opredelio da postane pevač, no svakako je ostao u umetnosti – pozorišnoj produkciji. Baka naše sagovornice je u svojim gimnazijskim danima nastupila na priredbi popularnom pesmom ,,Non ho l’età” kojom je Italija pobedila na Evroviziji daleke i lepe 1964. godine, a njen deka je završio muzičku školu; svirao je violinu, kasnije i gitaru i mandolinu. Muzika je, sve u svemu, okupljala Teodorinu porodicu i ti su trenuci za nju najsrećniji trenuci koje sa sobom nosi još iz detinjstva.

Mlada umetnica je sa nama podelila čak i svoje prvo sećenje u vezi sa muzikom:

Roditelji su me odveli kod strica u Pančevo gde sam se dohvatila mikrofona i pevala pesmu ,,Ao, nono bijela” svog najdražeg pevača – Zdravka Čolića. Bez obzira što sam bila toliko mala, te još uvek nisam govorila kako treba, dok sam pevala Čolu – nije bilo greške

– priseća se kroz osmeh šarmantna Beograđanka, a o čemu smo sa Teodorom još razgovarali, pročitajte u nastavku teksta.

Kompas: Odakle je proistekla tvoja ljubav prema operi? Možeš li podeliti sa nama svoja naranija sećanja u vezi sa operom?

Teodora: Bila sam na klavirskom odseku u srednjoj školi. Vremenom sam, teška srca, sve više shvatala da to nije ono što želim. Nedostajala je ljubav, nekakav jači untrašnji pokretač. Uporedo sa srednjom školom pohađala sam i časove glume što mi se izuzetno dopadalo, ali sam ipak imala osećaj da ni to nije dovoljno za mene, da mora postojati nešto što je mom srcu bliže. Najzad, shvatila sam da opera, kao spoj muzike i glume, jeste ono što me najviše usrećuje. I zaista, od svojih prvih časova pevanja, shvatila sam da je to ono što je mom srcu najmilije.

Kompas: Šta je najveći izazov za jednog operskog pevača? Šta je ono sa čime moraš da vodiš svakodnevne ,,bitke’’?

Teodora: Najveći izazov za jednog operskog pevača je da ovlada, pored zahtevne pevačke tehnike, i zakonitostima takvog života. Često imam utisak da pre početka svog časa, a naročito nastupa, sa sebe skinem nevidiljivi plašt svega onoga što ne sme da vlada mojim umom dok pevam. Svi se u manjoj ili većoj meri kroz život suočavamo sa izazovima, problemima, neprijatnostima. Divno je pevati kada je vreme napolju lepo i kada se osećamo dobro, kada nas odlično služi glas i ne postoji problem koji nas opterećuje. Nažalost, ovakve situacije su retke. Trik je predstaviti publici ono što treba bez obzira na sve ostalo. To je naš posao. Naravno, ozbiljna priprema je potrebna pred svaki čas, a kamoli nastup. Moramo živeti zdravo jer je glas ono najvrednije što imamo.

Kompas: Koji lik ti je najdraži i zašto?

Teodora: Od likova koje sam do sada radila idzvojila bih lik Mikaele iz opere ,,Karmen” i njenu ariju “Je dis que rien ne m’epouvante”. Voljeni momak je napušta jer se zaljubio u drugu ženu (Karmen) i slepo odlazi za njom. Mikaela kreće za njim da ga pronađe i pokuša da ga urazumi po poslednji put. Tokom čitave arije ona priznaje kako se u dubini svoga srca plaši, ali odbija da to i pokaže, te moli Boga da joj dâ hrabrosti. Muzika u ovoj operi je na pravi način oslikala unutrašnju borbu i osećanja zbog čega sam i sâma duboko ganuta kad god je izvodim. Nije bilo potrebe da budim emociju – sama se pojavila. Radujem se što ću bavljenjem ovim poslom moći da upoznam toliko likova, priča, unutrašnjih borbi, emocija…

Kompas: Svesni predrasuda koje postoje o operi, kako je to nešto što je ,,dosadno’’ i samo za odabranu publika, reci nam kako ti gledaš na to? Da li je opera, zaista, samo za ,,posebnu’’ i muzički edukovanu publiku?

Teodora: Naravno da ćemo mi koji se bavimo operom bliže razumeti i doživeti ono što čujemo, ali zaista ne razumem do kraja postojanje te predrasude. U osnovi, opera je, jednostavno rečeno, predstava u kojoj je tekst većim delom pevan. Zamislite koliki je to izazov za pevača! Sigurna sam da smo se svi zapitali često kako je moguće da glumci pamte toliki tekst za svaku predstavu i pritom prikazuju čitavu paletu svojih emocija pred publikom. Situacija je i u operi ista ali se uz glumu i scenski pokret dodaje još i zahtevna pevačka tehnika. Ukoliko je nekome radnja opere nerazumljiva, moguće je, gotovo uvek, pred svaku predstavu na ulasku uzeti libreto (radnja opere po scenama i činovima).

Kompas: Uz kakvu si muziku odrastala? Ako si ih imala, koji izvođači su ti, kao devojčici bili uzori? U kakvim žanrovima, pored opere, još uživaš?

Teodora: Porodica me je od malena učila domaćem evergrinu. Zdravko Čolić bio je, i ostao, moj najdraži pevač u žanru van opere. Kada je u pitanju opera, možda će zvučati kao kliše, ali zaista mislim da je Pavaroti najveći pevač svih vremena. On je pevao dušom i sa takvom lakoćom kao da na sceni ceo univerzum muzičke izražajnosti isijava iz njega.

Kompas: Koji je tvoj san, cilj po pitanju profesionalne karijere?

Teodora: Moj cilj je vrlo jednostavan – želim da se bavim poslom koji volim i da od toga mogu da živim. Ukoliko razvijem karijeru, volela bih da se nakon toga posvetim pedagoškom radu i da pomognem mladim talentima u našoj zemlji.

Please follow and like us: