KOLUMNA: Za početak se seti ko si!

Jedna od prvih stvari koje naučimo još kao deca je lična identifikacija sa svojim imenom kao nečim važnim što nas opisuje i daje nam određeni značaj u društvu u kojem se nalazimo već tada. Jer, da ne znamo ko je Marko, Slavko, Zorica ili Slavica, kako bismo se, uopše, međusobno prepoznavali?

Vrlo brzo, usudila bih se reći čak i pre početka našeg osnovnog obrazovanja dolazi nova nalepnica koju lepimo na sebe, a ona odgovara na pitanje – reci mi, dušo, a šta ćeš ti biti kad odrasteš? Dete još nije ni svesno da će jednom odrasti, niti šta to za njega  tačno znači, a odrasli mu, naučeni tako vekovima unazad, nameću uloge za koje smatraju da bi za njega bile dovoljno dobre. Tako nehotice, iz neznanja i  vrlo često sa  dugoročnim posledicama koje se mogu stvoriti, znamo da upozorimo i/ ili   prigovorimo kako određena uloga nije dovoljno dobra ili dovoljno vredna,  zavisno od okruženja iz kojeg dolazimo i kakva smo vlastita iskustva proživeli.

Tada se, nažalost, događa da se nekoj devojčici usade pogrešna uverenja, zato što je izrazila  želju da bi rado bila frizerka, jer njoj se, recimo, baš dopada kada joj tetka isplete prekrasne pletenice ili, na primer, poželi da postane pekarka jer njena baka peče najfinije kolače i peciva. Treba biti obazriv jer u toj ranoj dobi čovek download-uje informacije od svojih najbližih. Upravo te prve ideje počinju da definišu sopstveni sistem vrednosti, uverenja,  ponašanja i stvaraju temelj za buduće perspektive koje kasnije gledamo, doživljavamo i živimo kroz život. Potrebne su godine da se ,,ulovi’’  ta suština života, skupljanje iskustava kako bismo otkrili šta volimo, šta ne volimo, te  da bez sugestije ili pritiska oca, majke, bake, tetke ili nastavnika u školi donesemo odluku šta ćemo, ili još važnije, ko ćemo biti u svom životu.

Posmatranje sveta oko nas i svega što se u njemu događa, ili bolje reći, način na koji vidimo kako se nešto događa, rezultat je upravo naših  najranijih doživljaja i iskustava koje smo ne znajući pohranili u riznicu sećanja. Ta riznica se puni celog života, no upravo najranija iskustva imaju veze sa sadržajem koji će nas kasnije privlačiti, kojeg ćemo skupljati, gledati, odnosno osećati na određen način. Po tome smo svi drugačiji i upravo je u tome lepota sveta – u našoj različitosti! Nije li čudesno da od svih nas koliko nas ima, preko 8 milijardi, niko nema isti otisak prsta? Ne znači li ta ,,sitnica” (koju vrlo često zaboravljamo) da je sistem u kom živimo vrlo inteligentan i stvara samo ono što je svetu potrebno? Ne bi li iz toga mogli da zaključimo da ukoliko postoji 8 milijardi različitih otisaka prsta, da je jednako toliko različitih ličnosti, karaktera sa različitim iskustvima, znanjima, obrascima ponašanja i zadatom svrhom koja tek treba u svakome od nas da bude otkrivena? Ako je tako, onda konkurencija ne postoji. To je jedan od najboljih mogućih scenarija sa srećnim završetkom kojem svi hrlimo u toku ovog  života, jer tada nema potrebe za upoređivanjem sa drugima. Nema potrebe za očekivanjima šta će ko biti kada odraste, kako će se pripremati za tu ulogu i da li je to nešto što je dovoljno vredno ili dobro po nečijim parametrima, jer ionako smo svi svetu potrebni jednako – svako u ispunjenju svoje lične svrhe i davanja svetu svojih darova koji su darovani samo njemu ili njoj, potpuno jedinstveni i savršeni baš kao otisak prsta.

Please follow and like us: