Od dečjeg sna do vrtoglavog uspeha; za ,,Kompas’’ govori Teodora Petarić, preduzetnica iz Valjeva

Teodora Petarić, po struci je novinar, ali i mnogo toga još; ona je kreativna, odvažna, mlada, a pronicljiva preduzetnica iz Valjeva koja već drugu deceniju prati svoje snove i dokaz je da, ako se nešto želi dovoljno jako, onda se to, sasvim izvesno mora i ostvariti. Teodora je danas vlasnica ,,ROSÉE Bridal & Elegant’’ salona venčanica, gde su, osim venčanica, u ponudi i svečane haljine i aksesoari. Koliko god izlog njenog salona delovao poletno, iskričavo i bajkovito, njen put do uspeha nije bio jednako svetlucav, već je sa sobom nosio mnoga iskušenja i preispitivanja.

Naša sagovornica ulazi u svet mode i trgovine već kao veoma mlada. Naime, njena majka, Mirjana, na dan svog rođendana, 22. jula 2002. godine, osniva butik ,,TEMPO’’  u Valjevu, gradu u kojem obe i danas žive i rade. Nakon nekoliko godina, na isti taj datum, Teodorina majka odlučuje da napravi veliku zabavu povodom svog rođendana i godišnjice butika, a njena kćerka, u to vreme srednjoškolka, dolazi na ideju da sebi, ali i svojim najboljim prijateljicama, Ivani i imenjakinji Teodori obezbedi identične suknje, u kojima će, zajedno sa još jednim prijateljem, Nikolom, deliti pozivnice za tu zabavu po svom gradu. Teodora se sada tih trenutaka seća rado i sa osmehom, ali isto tako, priziva u sećanje i osećaj koji je imala kao petnaestogodišnjakinja; govori kako je bila predmet šale svojih vršnjaka jer niko, uistinu nije razumeo šta to ona radi.

Sve je krenulo kada sam imala 15 godina. Kao i svaka devojčica koja je oduševljena haljinama i ja sam se presvlačila nekoliko puta ispred ogledala i isprobavala razne svečane haljine. Znate, to su sve bile damske haljine ispod kolena; zamislite samo kako sam smešno izgledala!

No, Teodorina priča, iako su se u početku mnogi, priseća se ona, podrugljivo osmehivali, sve je samo nije smešna. Naša sagovornica prepričava da se jednom prilikom tokom isprobavanja svih tih glamuroznih haljina fotografisala, te je objavila fotografiju na Fejsbuku, da bi je kasnije na ulici zaustavljale, pre svega prijateljice njene majke, a onda i sve veći broj ljudi sa pitanjima o tome da li je to nova kolekcija ,,TEMPA’’, sa pitanjima o ceni te haljine, ima li je još uvek na stanju i tome slično. Tada je Teodora, još kao tinejdžerka shvatila kako stvari funkcionišu u marketingu i odlučuje da otvori nalog na Fejsbuku vezan samo za butik Tempo, koji je sakupio čak 100 hiljada pratilaca! Ali, ni do toga, kao ni do čega drugog u životu, mlada preduzetnica nije došla na jednostavan način.

– Svoje fotografije i objave sam sponzorisala. To tada nije bilo ni nalik ovome danas – dva klika, skine se novac sa računa i gotovo, već su postojale internet kartice – priseća se Petarićeva.

Meni bi mama dala džeparac, a ja bih onda taj novac pretvorila u evre, zatim bih odlazila u banku da na tu internet karticu uplatim taj novac koji bih onda potrošila na sponzorisanje svojih objava. Bog dragi zna koliko sam novca na to potrošila! Ništa nisam znala o novcu sa tako malo godina, meni je samo bilo važno da pristižu novi pratioci.

Kada je dostigla tu trocifrenu brojku usledio je period razočaranja jer se pojavila nova društvena mreža – Instagram, koja je pretila da ugrozi sve što je do tada postigla. No, nakon pripajanja Instagrama sa Fejsbukom, ta brojka se samo prebacila na drugu platformu, pa je buduća preduzetnica osetila rasterećenje i nastavila još dinamičnijim ritmom. Međutim, uvek se borila sa malicioznim komentarima koji su prisutni danas, možda ih ima i još više, jer je putem društvenih mreža omogućena jednostavnija i brža komunikacija, ali se Teodora danas na to samo osmehne i ponekad odogovori rečenicom – Pa, ako je to tako lako, napravite i vi istu stvar!

Osim toga, da bi sve te ljude zadržala na svom profilu, Teodora se svakog drugog dana fotografiše u nebrojeno mnogo različitih kombinacija, a na dnevnom nivou objavljuje i po 5, nekad i više, fotografija na profilu butika ,,TEMPO’’, a za naš magazin ističe kako je kontinuitet u objavljivanju izuzetno važan, ali nimalo lak zadatak.

– Niko te ne vidi kada do 3 sata nakon ponoći slažeš robu, a već se izjutra rano budiš radi fotografisanja gde je neophodno da si odmoran, svežeg izgleda i nasmejan. Niko te ne vidi kada vučeš sve te kutije i preteške stvari, a da ne govorim kakva je umetnost pronaći među gomilom garderobe, koja često i nije Bog zna šta, neku lepu haljinu. Mnogo je toga iza jedne lepe fotografije. Nije to ,,samo’’ lepa fotografija.

Kako su godine odmicale, a naša sagovornica stasavala i sazrevala, normalno je da je poželela da se odvoji od biznisa koji je započela njena majka i da se ostvari samostalno. Priseća se Teodora za ,,Kompas’’ kako je nekoliko godina unazad prolazila kraj jednog izloga u Valjevu gde je u to vreme bio poznati distributer obuće i maštala o tome kako bo bilo divno da je baš tu izložena garderoba iz ,,TEMPA’’.

– Obožavam velike izloge. ,,TEMPO’’ je uvek nesrećno bio u malim, skučenim prostorima gde se, jednostavno, zbog nedovoljno kvadratnih metara, niji moglo biti kreativan, pa sam stalno maštala o velikom izlogu. Kada sam, nakon 5 godina videla da je lokal iz mojih snova dostupan, nije bilo dvojbe – znala sam da moram biti u njemu, i tada je, zapravo, krenula  čitava priča sa salonom venčanica koja mi je potvrdila da nikada ne treba odustajati od svojih snova – priča preduzetnica za ,,Kompas’’.

Teodora je preuzela lokal još pre nego što je odlučila da otvori salon venčanica. Tada joj, kako kaže, to nije bilo ni na kraj pameti. Govori kako je taj period pred sâmo osnivanje salona bio veoma težak, jer je, zabrinuta zbog nove i neizvesne sudbine tog lokala, imala depresivne momente kada bi znala dane da odleži u krevetu i da ništa ne jede.Verovala je da posao sa butikom ume da radi dobro i kvalitetno, nije želela da kreće baš od nule, a s druge strane ako bi otvorila butik, bila bi konkurencija svojoj majci. Međutim, jednom prilikom ju je na telefon pozvao otac nudeći predlog osnvanja salona venčanica podsetivši je na njenu ljubav prema istim. I zaista, Teodora je sasvim smela sa uma jednu tako veliku stvar. Venčanice su oduvek bila njena fascinacija, ali o otvaranju salona nikada nije maštala jer joj se to oduvek činilo daleko i nedostižno.

Teodorina Majka Mirjana prepričala nam je period Teodorinog detinjstva kada je krenula u prvi razred osnovne škole. Živeli su tada na Trgu Desanke Maksimović, a sedmogodišnja Teodora je  imala sreću što joj je škola veoma blizu, pa je tako rano počela da odlazi sama u školu i da se iz nje vraća. Nije prelazila ulicu, do škole joj je trebalo svega nekoliko minuta lagane šetnje.

– Na putu do svoje škole Teodora je prolazila  kraj jednog salona venčanica koji sada drži dizajner i sin gospođe koja je bitan akter za ovu priću – počinje da pripoveda Mirjana Lazarević za ,,Kompas’’ i nastavlja – često bi moja kćerka, a to sam kasnije saznala,  pre i posle škole umela da se zaustavi kraj tog salona, neretko i da uđe unutra i da oduševljeno razgleda venčanice.

– Jednom prilikom, kasnila sam iz škole – nastavlja Teodora priču svoje majke, Mirjane –  što je moju mamu, naravno zabrinulo. Pronašla me je tek dva sata kasnije upravo u tom salonu venčanica kako ih zaneseno posmatram. Od tada, pa narednih nekoliko godina, kad god bih kasnila kući, mama bi odmah pozvala vlasnicu salona, proverila jesam li tamo, i nepogrešivo je pogađala, tamo sam se zadržavalaa svaki put – kroz osmeh se priseća ova simpatična devojka. Vlasnica tog salona venčanica, ujedno je bila i krojačica istih, te je Teodori sašila venčanicu odgovarajuću Teodorinim godinama, a koju je sedmogodišnjakinja oblačila tokom čitave godine kada bi sa mamom išla na neko venčanje. Kako je rasla, tako su se za nju šile nove haljine, male bunde, čak i torbe, otkriva Teodora za naš magazin i dodaje kako joj odlazak u taj salon nikada nije dosadio. 

Iako i dalje pomaže majci u butuku ,,TEMPO’’, kojih je sada već nekoliko u Valjevu, uključujući mušku i dečiju garderobu,  Teodora je ponosna vlasnica sopstvenog salona ,,ROSÉE Bridal & Elegant’’ od novembra prošle godine. Haljine bira u Izmiru, ali ističe da se za potrebe njenog salona venčanice i šiju.

Nacrtam haljnu, pošaljem neke fotografije, kažem šta da se doda, šta da se odstrani sa neke kreacije, spojim po nekoliko fotografija i onda se naprave izmene prema mojim uputima i takve se venčanice šiju. Svaka od njih je posebna i unikatna, i koliko god da su drugačije i ni po čemu jedna drugoj slične, svejedno su divne i ja bih baš svaku od njih i sâma obukla!

Iako tek na početku, i mada je salon hrabro otvorila u vrlo nezgodnom periodu, naša sagovornica za ,,Kompas’’ govori kako je ipak zadovoljna jer i tokom zime, kada nije sezona venčanja, ona ima mnogo proba. A najveća joj je želja da buduće mlade koje budu nosile venčanice iz njenog salona, na dan svog venčanja budu zadovoljne unikatnim, sasvim novim, prelepim haljinama i da ih nose sa radošću i osmehom na licu.

Za kraj, Teodora poručuje da nikada ne treba odustati od svojih želja i da uvek treba maštati, jer se na kraju sve posloži, naročito ako uz sebe imate prave ljude koji vas istinski vole, kao što je to Teodorina majka Mirjana, koja ju je ohrabrila u čitavom projektu, ali i njene drugarice, Ivana i imenakinja Teodora i prijatelj Nikola koji su bili uz nju od samog početka kada su pre više od jedne decenije delili flajere povodom godišnjice butika ,,TEMPO’’, sve do danas kada se Teodora Petarić uspešno bavi samostalnim biznisom.

Please follow and like us: