MELISA PEREZ MIKEC, REPREZENTATIVKA SALVADORA U STRELJAŠTVU: ,,Velike stvari se događaju tek nakon velikih razočaranja”
Prvu jutarnju kafu pili smo sa Melisom Ivet Perez Mikec, reprezentativkom Salvadora u streljaštvu, diplomiranom komunikološkinjom, mamom jednog dečaka i jedne devojčice, sjajnom kuvaricom, izuzetno hrabrom, jednostavnije rečeno, izvanrednom ženom.
Melisa je, kao strelkinja u diciplinama vazdušna puška na 10 metara i malokalibarska puška na 50 metara osvojila sve što se moglo osvojiti kada je ovaj sport u pitanju. Osim što je višestruka prvakinja svoje zemlje, oko svog vrata je nosila medalje sa najznačajnijih svetskih takmičenja i učestvovala je na Olimpijskim igrama u Londonu, 2012. godine.
Rođena je i odrasla u San Salvadoru i kako ističe, čitavog života je bila u sportu, no isprva nije ni sanjala da će se baviti streljaštvom, a kamo li da će je to odvesti u Beograd u kom živi već 13 godina.
– U detinjstvu sam više bila okrenuta sportu nego umetnosti. Tako sam već sa 6 godina počela da treniram košarku, ali sam se, nakon četiri godne, posmatrajući svoje vršnjakinje kako igraju odbojku, sve više zaljubljivala u to što one rade i ubrzo je baš odbojka postala moja prva sportska ljubav – uvodi nas Melisa u priču i objašnjava kako je, osim neizmerne sreće, trenirajući odbojku doživela i svoje prvo veliko razočaranje.
Iako se još na početnim treninzima jasno videlo da je naša sagovornica veliki talenat, čak je ubrzo primljena i u reprezentaciju, ipak, kako to uglavnom i biva u životu, nije sve išlo uzlaznom putanjom; no Melisa je to shvatila veoma mlada.
– Početkom 2002. godine, trener nas je spremao za veliko i izuzetno bitno takmičenje – Panameričke igre, koje su po važnosti odmah iza Olimpijade. Kako nas je u to vreme u reprezentaciji bilo mnogo, eliminacije nekih devojaka su bile neminovne. Stoga je trener insistirao na trudu, radu, nadljudskim naporima pri treniranju i obaveznom dolasku na svaki od treninga. Ispoštovala sam i više od očekivanog i bila ubeđena da ću biti na spisku devojaka koje će braniti boje svoje države na jednom ovako prestižnom takmičenju. Međutim, mog imena nije bilo na tom spisku – priseća se Melisa govoreći da joj je trener tada objasnio kako je razlog što ona nije u timu to što nije bila dovoljno visoka i ako ne dosegne potrebnu visinu nikada neće moći profesionalno da se bavi odbojkom.
– To me je dotuklo – govori ona – bila sam ljuta i razočarana jer je trener svakodnevno gledao koliko se trudim, kako izgaram u želji za tim takmičenjem, koliko bivam sve bolja, a najviše što me je uopšte pustio da verujem u to da ću biti deo tima koji ide na jedno takvo takmičenje. Istog momenta sam pozvala mamu da dođe po mene i tu je, ujedno, bio kraj moje odbojkaške karijere. Nikada se više nisam vratila na trening – priča sa setom Melissa za ,,Kompas’’ magazin.
To vreme, pa narednih mesec dana naša sagovornica opisuje kao veoma težak i depresivan životni period. Nije se radovala, plakala je svakog dana, sve do trenutka kada je njena školska prijateljica, Andrea, nije prvi put odvela u streljanu.
– U to vreme, moja prijateljica se već dugo bavila streljaštvom. Trebalo joj je godinu dana neuspelih pokušaja da me nagovori da krenem sa njom, samo kako bih joj pravila društvo. U mom teškom periodu, kada sam bila razočarana zbog čitave situacije sa odbojkom, Andrea se pojavila u mojoj kući rekavši kako više ne može da me gleda tužnu i na njeno insistiranje, krenula sam u streljanu po prvi put – ističe naša sagovornica i prepričava kako joj je prišao trener njene prijateljice i videvši Melisinu konstituciju i izgrađene mišiće, odmah joj je u ruke pružio pušku, a ona je stala u stav skoro poput profesionalca. Trener ju je oduševljeno pitao može li već sutra da dođe na prvi trening, što je ona brzopleto prihvatila i od tada će streljaštvo postati njena najveća ljubav i sport u kom vrlo brzo počinje da niže fantastične rezultate.
– Znate, streljaštvo u Salvadoru nikako nije popularan sport. Generalno, u latinskoj americi oružje, jasno vam je, ima izuzetno negativnu konotaciju, no ja sam imala ogromu podršku svoje majke. Nikada u životu mi nije rekla ’ne’, ali me je uvek dobro posavetovala, iznela dobre i loše strane svega, a onda bi me puštala da sama odlučujem. Ona je ključna osoba u mom životu – govori Melisa i otkriva da je odrasla u velikoj porodici, sa još četiri sestre!
Perezova je nizala uspeh za uspehom i već nakon nekoliko meseci bavljenja streljaštvom plasirala se upravo na Panameričke igre, takmičenje koje joj je, dok je trenirala odbojku, ostalo nedostižno. Već naredne godine Melisa je, u istoj hali gde su njene drugarice igrale odbojku, pucala iz puške i ostvarila sjajan rezulat u izuzetno velikoj i nimalo lakoj konkurenciji.
Zamislite tu životnu igru. Tada sam se istinski zahvalila Bogu i shvatila da je možda sve baš onako kako treba da bude. Da je Bog za mene imao bolji plan. Još uvek volim odbojku, ali smatram da je ono što se dogodilo ipak moj blagoslov. Posle velikog razočaranja uvek se otvore vrata koja nas uvedu u nešto bolje, u nešto što nismo mogli ni da sanjamo
– priča Melisa za ,,Kompas”.
Bila je prvakinja svoje države. A čitav taj uspeh odveo ju je na razna svetska takmičenja, gde upoznaje momka iz Srbije zbog koga se odlučuje na izuzetno hrabar podvig; napušta studije komunikologije i posao televizijskog novinara, ostavlja porodicu i prijatelje, svoj klub i sa 22 godine dolazi prvi put u Beograd, 25 sati udaljena od svega što joj je do tada bilo poznato i što je volela.
Melisa danas ima sina Rikarda i kćerku Miu, koji su već sada usmereni ka sportu i uživaju u njemu, govore i španski i srpski, ali i engleski jezik, a o Beogradu i životu u Srbiji naša sagovornica govori najlepšim rečima.
– Ovde sam već 13 godina. Vaš jezik je težak, ali sam ga ipak savladala. Upisala sam ovde fakultet na kom sam uspešno diplomirala na srpskom jeziku i stekla prijatelje. Beograd mi je pružio mnogo toga. To je jedan izuzetno lep grad, sa dve velike reke blizu kojih sam često jer mi ipak nedostaje kontakt sa vodom. Hrana je izuzetna, a o ljudima da ne govorim. Ovde sam stvarno lepo prihvaćena, da se više i ne osećam kao stranac, već kao da ovde pripadam, a moram istaknuti da nam se temperamenti ne razlikuju. Vi ste jednako gostoljubiv i topao narod kao i onaj sa kojim sam odrastala – priča Melisa i objašnjava da jedino na šta još uvek nije uspela da se navikne jeste zima i niske temperature; kako ranije nikada nije morala da nosi kapu, rukavice i duge čarape, te da joj je najkomplikovanija stvar u svakodnevnici kada tokom zimskih dana razmišlja šta će obući. To je, kako nam kroz osmeh objašnjava, za nju izuzetan poduhvat.
O svojim planovima za budućnost govori sa ushićenjem. Iako je nakon prve trudnoće znatno oslabila kičmu koja je pod pritiskom tokom držanja puške, Melisa nije odustala od streljaštva, ali je promenila disciplinu.
– Prošle godine, u svojoj državi, na jednom takmičenju na kojem me je pratio moj sin, pozdravila sam se sa puškom. Moja sledeća disciplina u streljaštvu biće pištolj. To je isto tako zahtevna disciplina, ima svoje izazove, ali je pištoljem znatno lakše fizički manervisati nego što je to slučaj sa puškom. Moj ciklus sa puškom je lepo završen. Postigla sam sve što sam želela – pojašnjava Melisa i govori kako će naredni period iskoristiti za kratku sportsku pauzu jer uz decu ima mnogo obaveza i têži nekim novim poslovnim poduhvatima. Ali nam, hrabra i kreativna kakva jeste, obećava još jedno ovako prijatno druženje uz kafu kada će nam više reći o svojim novim projektima i dostignućima. A mi je držimo za reč!
Pošaljite komentar