Telo kao um u promeni navika
Svedoci smo sve užurbanijeg životnog ritma koji utiče na svakog od nas. Hteli to ili ne, automatski nas podstiče da budemo brži, dinamičniji, spretniji, proaktivniji i još mnogo toga, a sve kako bismo mogli da ispunjavamo brojne obveze i odgovornosti koje se stavljaju pred nas, nezavisno da li se odnose na porodični, poslovni, partnerski odnos ili bilo koji drugi segment života.
U tom stalnom napadu obveza koji se doživljava kao nekakvo gurkanje s leđa i požurivanje da se učini ,,još samo ovo” , nehotice dolazi do iscrpljenja, a potom i navikavanja sopstvenog tela na taj novi normalan osećaj. Ali, ako čovek može da zavara sebe (svoj ego), ne može da zavara i svoj um, odnosno, svoje telo, jer kako ističe i dr Joe Dispenza u svojoj knjizi „Placebo, to ste vi“: nakon učestalog ponavljanja određenih aktivnosti, svaka stanica pamti to ponašanje, i mada deluje kao zaseban organ, zajedno sa svim ostalim stanicama, čini jednu povezanu celinu koja isto tako ima svoju memoriju, što će značiti da sve što smo učinili, naše telo je zapamtilo i time je ono postalo UM. To znači da svaki put kada se više puta ponovi određena radnja, telo je pohranjuje kao poznato ponašanje, što bi dalje značilo da što se više radi, više se iscrpljuje, čovek biva u stanju stresa i zapravo navikava svoje telo da to njemu bude potpuno normalno i da „misli“ da to tako treba biti.
Rekli bi mnogi da u tome nema ničega lošeg – ćuti, radi, i ne boj se gladi, rad oslobađa – to su dobro poznate poslovice. Upravo iz ovih rečenica progovaraju stara uverenja radi kojih je čovek spreman da radi više, da prebaci target, da ispuni uslove, da dođe do uspeha što pre i pošto – poto! No, niko nije pitao za cenu tog pošto – poto uspeha, i šta se događa s nama, unutar nas, unutar našeg tela, šta se događa s našim zdravljem, našim emocijama, našim željama, i uopšteno stanjem čitavog našeg organizma? Na to pitanje, svako za sebe, mora sâm odgovoriti, a emocije su ono što će čoveku ukazati put ka istini. Da bismo saznali živimo li tuđa uverenja, kondicionirani poslovicama ili tuđim nametnutim stavovima, da li smo u stanju konstantnog stresa, kao i da li navikavamo svoje telo na novo normalno, da radi još više, da mora ,,još samo ovo” i da nikada nemamo dovoljno vremena za sebe, za svoje potrebe, za ono nešto što bismo hteli, moramo da se zaustavimo i uradimo neke od sledećih stvari:
Dakle, treba se zaustaviti, sesti i čvrsto se nasloniti. Napraviti nekoliko dubokih udaha i izdaha, te položiti ruke na srce i potruditi se da se oseti svoje telo i podloga na kojoj se sedi. Posle nekoliko minuta treba usporiti disanje, a nakon potpunog opuštanja tela i osećaja mira treba otvoriti oči, uzeti pola sata do sat vremena za sebe, u miru i tišini, bez ometanja i postaviti sebi ova pitanja: Kako se osećam? Šta se događa u mom životu što doprinosi da se tako osećam? Da li mi to koristi? Na koji način, to što se događa, utiče na kvalitet mog života? Šta dobijam iz svega toga? Da li to, i kako, koristi mom poslu, mojoj porodici, mom ličnom blagostanju, zajednici? Čini li me to srećnim/srećnom? Šta bih promenio/promenila? Šta bi se dogodilo kada bih to promenio/promenila? Zašto to ne učinim? Ima li veće koristi ako to ne učinim?
Ovo su samo neka od pitanja koja mogu pomoći u cilju pravljenja inventure vlastitog života kroz samostalnu introspekciju. Ako se odgovori zapišu na papir nakon nekog vremenskog odmaka od tri, šest ili dvanaest meseci (za svakog čoveka ponaosob je to vreme individualno) stiče se uvid u to šta se promenilo u životu, u načinu funkcionisanja, kao i u ustaljenim navikama i postoji li pomak u smeru podsticanja kvaliteta sopstvenog života ili suprotno od toga. Ono što je važno i čega treba biti uvek svestan jeste da se sve može promeniti, da je moguće naučiti svoje telo da postane drugačiji UM, onaj koji koristi, onaj koji donosi radosne izbore, onaj koji odlučuje drugačije, onaj koji brine za sebe, a time, posledično i indirektno, za svakog koga sretne na svom životnom putu.
Pošaljite komentar