Desanki Maksimović u čast

Na današnji dan, 1898. godine rođena je srpska pesnikinja, Desanka Maksimović. Ostavila je neizbrisiv trag u srpskoj, ali i u svetskoj poeziji i književnosti, kako svojim pesništvom, tako i svojim talentima pripovedanja, pisanjem za decu, prevođenjem, uglavnom poezije sa ruskog, slovenačkog, francuskog i bugarskog jezika. Njeni doprinosi ne završavaju se samo pisanom rečju; Desanka je kao profesor književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti, svoj život posvetila negovanju potonjih generacija književnih umova.

Njen uticaj na srpsku poeziju je nemerljiv, a njena je poezija najčešće usredsređena na teme ljubavi i patriotizma. Svojim stihovima pesnikinja je uspela da obuhvati složene nijanse ljudskih emocija i da ulije osećaj nacionalnog ponosa.

Zaostavština književnog umeća pesnikinje je impozantna, a ,,Kompas’’ magazin vam, kao i do sada, približava dela umetnika koja su nepravedno ostala u senci najvećih remek-dela svojih autora. Pa tako i danas, slaveći život i delo velike pesnikinje, predstavljamo vam njenu pesmu koja je retko objavljivana u zbirkama poezije i koja se, nažalost, retko recituje:

Napuštena devojka

Onaj pod čijim sam htela da živim krovom,

kome sam htela svakog dana

svojom rukom hleb i so da nudim,

drugu je devojku preveo preko svog praga,

sa drugom devojkom deli zalogaje,

i novom svetlošću, meni nepoznatom,

oči mu sjaje.

Onaj kojem sam želela decu da rodim,

da dočekam ona bela jutra stara,

sa drugom devojkom zagrljen hodi

i ruke mu gore od novog,

meni nepoznatog žara.

Svuda su oko mene njihove stope

gde god koraknem, one se preda mnom crne,

pun ih je svaki kut pod nebom tih,

pune su ih ulice šumne,

sva zemlja crni se i ne vidi od njih.

U istom času čujem ih sa svih strana,

smeju se i govore svuda oko mene,

ispod svih u drvoredu tamnih grana,

u senkama svake ulice skrivene.

Htela bih da pobegnem od ovih muka.

Ima li svoda gde njihov smeh ne zvoni,

gde neću više čuti toga zvuka?

Ima li staza kojima ne prolaze oni?

Mogu li u kakav kraj nepoznat zaći

gde oni srećni nisu bivali i sami,

pa neka je u zemlje jezivoj tami,

samo da njih necu tamo naći.

Gde su ta vrata kroz koja bih mogla

od njihovih zagrljenih senki uteći?

Ima li noći u kojoj ne šapuću oni,

da bih mirno mogla u nju leći?

Eno u poljani ispod grada

otvaraju se zemlje bezbrojne dveri,

nema dna odajama u koje vode,

crne su kao vrata pećina

u koje ulaze da umru ranjene zveri.

Kroz njih ću uteći. Već slutim

prestaće senka njih dvoje da me ganja

kad se polako uputim

ispod toga blagog crnog granja

što me čeka.

Ničije posle ruke neće otvoriti

ta vrata što ću ih zalupiti za sobom,

iza kojih ću se od svega odmoriti

i koja će njih dvoje smrću zvati

i grobom.