KOLUMNA: Jesmo li pobedili?
Gotovo svakog jutra odmah po izlasku iz stana, koji nije moj mada često razmišljam kako bi izgledao da jeste, imam privilegiju da u gradskom prevozu sretnem jednog od svojih omiljenih autora poezije. Mogao bih da ga pitam za nešto što me je posebno zainteresovalo u njegovom delu, da konstatujem šta mi se sviđa, šta sam baš skoro čitao, i on bi, iz pristojnosti i zbog poznanstva, sasvim izvesno ljubazno odgovorio na neprijatnost koja mu je upućena (jer sve je neprijatnost rano ujutru u gradskom prevozu, naročito komunikacija). Ipak, to ne činim. Pozdravimo se ćutke, ali srdačno.
Dan nastavljam na poslu. Tamo srećem osobe mlađe od mene. Srećem i starije, ali nisam zbog njih tu. Dosta učim od tih mlađih ljudi i sebično preispitujem sve što jesam i nisam, a mogao bih biti, tako da njima to liči na čas književnosti.
Tokom dana se učim da slušam, više nego da govorim. Ako bih nešto i rekao, retko posegnem za svojim promišljanjem. Negde sam i nekad na tu temu pročitao ponešto, pa to izložim kao adekvatnije, svrsishodnije i, uostalom, to lako postaje jedan od mojih zidova podignutih taman tako da sagovornik gotovo uvek pomisli da je iza njega sve u redu. Stavim i finu fasadu. Ponekad i puzavice.
Vraćajući se ka stanu koji nije moj, a pomalo i priželjkujem da bude, odlučujem da napravim sebi ručak, ako već nisam ručao. Razmišljam šta ću to od ,,novih rutina” ispuniti, a šta otkazati jer ,,Ne stižem”, ,,Nisam video”, ,,Umoran sam”. Tu ponekad slažem. Sve ređe, ali slažem.
I mada sam se celog dana kupao u vestima, informacijama, reakcijama i procenama, kraj dana vas, osim na kupanje, poziva i na sumiranje onoga što ste odživeli, ako ste bili u prilici da budete prisutni u svakom trenutku toga što zovemo radni dan ili život, pa toga ni ja nisam pošteđen.
Onda se valja otarasiti autoriteta kom ste tog dana verovali. Sve mi se čini da više i tako ne tragamo za identitetima nego za autoritetima. Valja ponešto uraditi samo za sebe, nešto glupo kao zapaliti cigaretu skuplju od onih koje inače koristite.
Možda valja i sve i svakog dovesti u pitanje jer ste vi ionako jedini u pravu, a previđate da je svako sebi opravdao svoj život. I onda nezadovoljstvo valja uklopiti u okvire neke nove zadatosti nekog novog autoriteta koji će se i tako javiti kroz političku partiju, nevladinu organizaciju, sindikat, religijsku organizaciju, kritiku kapitalizma, kritiku socijalizma… Birajte, narode, jer sutra je novi dan koji mora biti ovekovečen makar jednim, ako ste baš stipsa, Instagram storijem.
I tako ja, baš ja, uzmem ponekad i nešto da pročitam. Opet da bih negde našao i opravdao sebe ili da bih stručnije mogao da se ne složim. Mada se često vratim jednom od omiljenijih eseja ,,Samoodrživost samoće”, potrudim se da toj samoći dam značaj za koji ćemo i vi i ja videti koliko je opravdan.
A napolju… gori. I čeka se samo moja reakcija! Palestina, radnička prava, manjinska prava, autorska prava, lokalna zajednica, globalna kriza…
A napolju… gori. I čeka se samo moja reakcija!
I ne uviđajući mnogo ili ne uviđajući uopšte razliku između levh i desnih, crnih i belih, malih i velikih, sposoban sam da osvestim da je smrt jedino što je na svetu ono što se računa, ali samo ako je politički valjano artikulisana, nepristojno krvava, mnogostruka i višestruko korisna.
A napolju… gori. I čeka se samo moja reakcija!
To osvešćivanje o smrti svih i svuda brzo prođe. Zaboravite. Već sutra! Sutra, dok se bude održavao značajan prestonički događaj zatvorenog tipa na kom će se jesti avokado tost, ili dok neko baš mnogo pametan sa uverenjem u svoj talenat i pobeđenost ega bude pričao šta je umetnost, a šta ne, ili dok bude punio hale iz najrazličitijih razloga, neko jurio na treći posao, neko se zatvarao u svoj mobilni telefon… Svi ćemo i sutra želeti nekom da se svidimo… tako pametni, tako lepi i nefiltrirani, gotovo organski, tako osvešćeni. I tako zaboravni. Tako informisani i tako pametni, a tako malo korisni.
I jesmo li pobedili?
Na izborima, u ratovima, genocidu, femicidu, lajkovima, utakmicama, zvanjima, titulama, demokratiji, pluralizmu, konzumerizmu, populizmu…?
Ja ne znam odgovor.
Ja sam tu da bih vam se svideo. I da bih odabrao autoritet koji ću uvažavati sutra.
Ali sutra je malo lakše. Nije radni dan.
Pošaljite komentar