Danilo Dača Ikodinović za ,,Kompas’’: ,,Hajde da živimo život, a primitivizam ostavimo iza sebe”

U svetu sporta se ime Danila Ikodinovića izdvaja među ostalim imenima, jer on, ne samo da je jedan od najboljih svetskih vaterpolista, on je i čovek neizmerne mudrosti i snažnog karaktera.

Put ka veličini naš sagovornik je započeo strašću za vaterpolom. Tokom karijere, svojom  posvećenošću, napornim radom i nepokolebljivom voljom, postigao je zadivljujuće rezultate. Međutim, nisu samo atletske sposobnosti ono što ga izdvaja; osim sportskih dostignuća, Danila izuzetnim čine njegovi ljudski kvaliteti; nenametljivost, altruizam, saosećanje, snažna odgovornost, kako prema sebi, tako i prema drugima, kao i njegova nesvesna intencija da svojim primerom podigne svest o pravim vrednostima.

U medijima je Ikodinović često prepričavao kako je naučio da pliva. Naime, njegov ga je otac ,,bacio’’ u Ciriško jezero. Zanimljivo, dok bi se kod druge dece, u ovakvom slučaju, razvila averzija prema plivanju, kod Danila se dogodilo sasvim suprotno. Kasnije će se ispostaviti da je kroz život uvek išao s namerom da uči, da sebe nadogradi, da bude bolji.

– To nije inat. Inat čoveku može da donese samo loše stvari. Jednostavno, uvek sam voleo da se nadmećem, ali ne sa drugima, koliko sa sâmim sobom. Hteo sam sebi da pokažem da mogu bolje, više – govori Ikodinović za ,,Kompas’’ i dodaje kako je od oca naučio da u životu uvek treba davati svojih sto posto, jer je čovek, kako tvrdi naš sagovornik, tek onda ispravan i iskren prema sebi, ali i prema drugima.

Danilo sa 8 godina počinje da trenira vaterpolo u ,,Partizanu’’ i odlučan da svoj život posveti isključivo sportu, sanja o tome da bude u prvom timu, ne sluteći tada sve velike stvari koje su kasnije usledile; brojne medalje na Svetskim i Evropskim prvenstvima i kupovima, kao i dve medalje sa Olimpijskih igara, pa tako i priznanje za Sportistu godine Srbije i Crne Gore 2005. godine.

Međutim, nagrada koju sa radošću pamti, a koja doseže njegova najdalja sećanja, objašnjava naš sagovornik, jeste ona kada je 1989. godine, kao trinaestogodišnjak, u Kruševcu dobio nagradu za Najboljeg pionirskog igrača Jugoslavije. Reklo bi se da je taj trenutak za mladog Danila bio presudan, posle kojeg više nije bilo nazad.

– Kao dečaka me je fascinirala vojska. Da nisam postao sportista, sigurno bih bio vojnik. Ali, kada sam zašao u neke godine i kako sam se sve više uplitao u sport u profesionalnom smislu, udaljavao sam se od te ideje i postajao sam siguran da je sport, odnosno vaterpolo, moj životni poziv. To je prirodan sled stvari; nikada nisam imao mira. Možda sam, pomalo i ,,zavisan’’ od adrenalina – objašnjava Ikodinović za ,,Kompas”.

Sa Danilom smo razgovarali i o njegovom odlasku na Siciliju kada se prvi put odvojio od porodice, svog kluba, svoje kulture, jezika, svega što mu je bilo blisko i što je do tada poznavao.

– U Italiju sam otišao mlad i mislim da za to nisam bio spreman. Iako sam se sklonio od haosa koji je naše prostore zadesio tih nesrećnih devedestih godina, ipak mi je u Italiji bilo teško i izazovno – priseća se Ikodinović i pominje svog prijatelja Ranka Perovića koji je u to vreme živeo u Italiji i nastavlja – Ranko mi je mnogo pomogao. U prvom delu sezone nisam imao nikoga, nisam poznavao nijednog Srbina. Nisam znao jezik, a Ranko i njegova supruga su mi pomogli da savladam italijanski. On me je uputio u sve, objašnjavao mi je stvari u vezi sa ligom, u vezi sa svim! Njegova supruga nam je sjajno kuvala. I on i njegova porodica su mi ostali u divnom sećanju i zahvaljujući njima sam lakše prebrodio ,,Kataniju’’.

Nakon toga, Danilo odlazi u ,,Brešu’’ gde se zadržava dve godine i lepim rečima komentariše period svog igranja za plavo-beli klub. Usledio je zatim još jedan italijanski tim –  ,,Pro Reko’’, onda povratak u ,,Partizan’’, a posle toga odlazak u ruski klub ,,Sintez’’.

Sa svim timovima koji usledili nakon ,,Katanije’’, kao i sa reprezentacijom, Danilo niže sjajne rezultate osvojivši brojne titule i priznanja, te je tako učvrstio mesto najtrofejnijeg vaterpoliste svih vremena. Svojim snažnim udarcima, preciznim dodavanjima i neverovatnim plivačkim veštinama doveo je svoje timove mnogo puta do pobede.

Vaterpolo je sport koji zahteva izrazitu veštinu, snagu i odlučnost, ali i prilagodljivost. Danilo je istakao kako u svetu sportiste društveni život ne postoji, te kako su njegovi prijatelji mahom oni koje je stekao baveći se vaterpolom, jer se trenira 4 sata dnevno, svakoga dana. Takođe, pojasnio nam je zašto je sposobnost prilagođavanja bitna, naročito u vaterpolu.

– U ,,Breši’’ smo, na primer, trenerali na otovrenom. Zamislite trening u takvim temperaturnim uslovima! Suština je da se čovek prilagodi. Jednostavno, uzmeš šta ti se nudi i radiš onim oruđem kojim raspolažeš – govori Ikodinović.

Pitali smo Danila, kako je, kao neko ko je izuzetno netolrenantan na nepravdu, podnosio upravo takva, nepravdena suđenja, te nam je rekao kako ga je to izjedalo, ali da se s godinama naučio da tome pridaje manje značaja.

Mnogo više se nauči nakon poraza nego nakon pobede. Porazi te nauče gde si pogrešio, a onda i šta možeš da popraviš, šta da uradiš bolje. Počneš više da treniraš i više da se boriš. U slučajevima nepravednih suđenja, koliko god da ti to teško pada, kao profesionalni sportista nemaš prostora za revolt, bes, ljutnju ili tugu. Sledi utakmica za utakmicom i moraš da ideš dalje, a ne da se osvrćeš iza sebe

– razumno obrazlaže sportista za naš magazin.

Uz neosporne rezultate, takođe su poštovanje protivnika i fer igra, ovom sportisti doneli divljenje, ne samo od strane saigrača i vaterpolo navijača, nego i ljubitelja drugih sportova, pa i onih koji to nisu. Van bazena, on je skroman i prizeman i neko je ko razume značaj porodice i ističe važnost ispravnog uticaja na decu, kao i aspekt iskonskih vrednosti.

– Kada sam bio mlad, nisam bio svestan koliko toga naši roditelji znaju. Njihovo životno iskustvo je neprocenjivo. Često se prisećam reči svog oca i smatram da se stvari uče kod kuće, ali i na treningu. Ogromno vaspitanje sam stekao upravo od svojih trenera. Danas,  nažalost, mislim da smo izgubili porodicu, kulturu i prosvetu. A kada se to izgubi, onda je i društvo, u celini, izgubljeno. Na svakom koraku se uočava duhovna beda – smatra Ikodinović.

Takođe, vaterpolista ističe da ne čita vesti, već da živi u miru i nastoji da tako bude i nadalje. Osvrće se sa nezadovoljstvom na ono što se danas nameće posredstvom medija, a svojim postupcima dokazuje da se veličina postiže nesebičnošću i saosećanjem, te dodaje

Neko sam ko uvek ide do kraja. Dajem se ljudima u potpunosti i svima pružam šansu. Zaista u ljudima uvek nastojim da vidim dobro. Čak i danas, u ovim godinama, više nego ikad se trudim da gledam u tu ljudsku dobrotu i ne mislim da u tome grešim.  Nisam ni ja neka cvećka, ali se trudim da budem ispravan, pošten, da pomognem svima ukoliko mogu, a da pritom o tome ćutim

– govori Ikodinović za ,,Kompas’’ magazin.

Danas je Danilo, iako se sportom više ne bavi profesionalno, svejedno aktivan i ne krije da svakoga dana trenira u teretani, a da mu skijanje pričinjava ogromno zadovoljstvo.

– Shvatio sam da obožavam planinu – otrkiva vaterpolista i nastavlja – upoznao sam Aleksandra Nedića koji je aktivan skijaš i sa kojim sam se ubrzo sprijateljio. Sale fantastično skija, gotovo kao profesionalac spreman za najveća takmičenja. Pokazao mi je nekoliko jednostavnih stvari i evo, već sedam ili osam godina svaku priliku koristim da odem na neko skijalište i da uživam u toj aktivnosti – priča Ikodinović sa oduševljenjem.

Na kraju ovog intervjua, naš razborit i pronicljiv sagovornik istakao je strpljenje kao važnu ljudsku karakteristiku, pojašnjavajući da ga isto nije preterano odlikovalo u životu, naročito u tinejdžerskim danima, ali da se vremenom naučio strpljenju i da sve više radi na sebi u smislu svog duhovnog stanja.

Svakodnevno se trudim da budem strpljiv. To nestrpljenje me je mnogo koštalo u životu. Sada nastojim da budem mirniji, usredsređeniji i da u glavi, kao i u duši, budem u miru

– obrazlaže Danilo.

Naposletku, ovim razgovorom sa Danilom Ikodinovićem, shvatili smo da on nije samo sportista; on je svetionik nade i oličenje ljudskosti i nekoga ko vrednuje prave vrednosti, često zagubljene u ova nova, moderna vremena. Njegov izvanredan uspeh u vaterpolu nadmašuju samo njegovi iznimni ljudski kvaliteti.

Please follow and like us: