Kako biti odgovoran roditelj, ali i podržavajući prijatelj svom detetu i kako uspostaviti prave granice?

Odgajanje dece je putešestvije ispunjeno radošću, srećom i beskrajnom ljubavlju, ali ponekad i tugom koja može prerasti čak i u frustraciju. Dok naša deca rastu, menjaju se, pa i mi sami jednako tako, kao i  naše uloge u njihovim životima. Od roditelja koji su im nekada bili  ,,Vau’’, super mame i savršeni heroji, vremenom postaju savetnici, mentori, saputnici, a neretko i objekti kritike.

Kako deca odrastaju, ulaze u fazu života kada imaju potrebu za osamostaljenjem, istraživanjem sopstvenog identiteta i ronalaskom svojeg mesta u okruženju i, uopšteno, u životu. To je sasvim prirodan i zdrav proces, no ponekad može dovesti do napetosti i sukoba s roditeljima.

Mnogi roditelji se bore s dilemom kako da budu roditelj, a istovremeno i prijatelj svojoj deci? Želim im dati savete koji proizlaze iz ličnih, proživljenih iskustava, a da se pritom deci ne nameću ideje sa kojima se oni, kao deca, svakako ne bi složili. Ono što kao roditelji želimo, jeste da se deca osećaju slobodnim, te da im pružimo podršku, a opet ne želimo da prelaze  određene granice koje smo kao roditelji postavili i na koje kao pojedinci imamo pravo, jednako kao i oni.

I sâma sam imala izazove s obe strane – i kao dete i kao roditelj. Često sam se borila sa nerazumevanjem svojih roditelja i godinama sam im zamerala na svemu onome što nisu učinili za mene, pritom zaboravljajući sve ono što su, u najboljoj namjeri, radili za mene onako kako su mogli i znali, poučeni svojim iskustvima, iz svojih cipela, ako su ih iopšte i imali ( i koje nisu bile nimalo lake za nositi, ako se misli na one rođene posle Drugog svetskog rata, u neimaštini, bedi i gladi).

Isto tako, kao roditelj četvoro dece, sada u starosti od 18-29 godina,  svakodnevno se susrećem sa nekim od izazova koji dolaze upravo od njih. S jedne strane, volim ih do beskonačnosti, s druge strane mogu da me ,,izlude’’, čini mi se, znatno više nego što su to činili moji roditelji.  

Neopisiva ljubav koja nas, od straha da im se nešto ne dogodi, da ne krenu krivim putem, da postanu ispravni ljudi, da znaju sve što treba da znaju, ponekad zaslepi, čini da, osim što bi trebalo da budemo – roditelji, postajemo  zaslepljeni a tada iz tog slepila rađaju se preterani zaštitnici, savetnici, usmerivači, moralisti, coachevi ( Mea culpa – još se učim da sam svojoj deci ,,samo’’ mama, a da coacha ili terapeuta imaju pravo da biraju sami. Ili ne, ako nemaju potrebu za tim).

Ipak, bez obzira na najbolje namere, zameranje uviek nekako pronađe svoje mesto i uvuče se u svaki odnos u kojem ima ljubavi, a sâmim tim i očekivanja.  No, da bi to zameranje bilo što manje, ili barem svedeno na minimum, u tom najdubljem i najopsežnijem ljubavnom odnosu postavljanje granica je ključno! Koliko god to bilo teško, granice su neophodne i u odnosu između roditelja i dece. One  moraju biti jasne, dosledne i poštene, ali ne  treba da služe kao sredstvo kontrole, već kao vodič i okvir za zdravu komunikaciju i poštovanje.

Deca koja su u svojim 20-im i 30-im godinama, (kao što su sada moja) često se osećaju kao odrasli i da znaju sve.  I znaju. Izuzetno mnogo. Priznajmo im to, mada im sigurno nije bilo lako sticati sva ta znanja i i odgovarati na sve zahteve koje smo pred njih stavljali ne bi li im kasnije u životu bilo lakše. Na taj način, verujem da su stekli iskustva, formirali mišljenja i sada žele da budu potpuno samostalni (možda i vi imate takve, ili ćete tek doći u tu fazu).

Bez obzira na tu odraslost, za našu decu je važno da se sete da su i dalje ,,samo’’ deca svojim roditeljima (baš kao što smo i mi svojima, ako imamo sreću da su još među živima). Roditelji su nas odgajali, voleli i brinuli se o nama tokom čitavog života, baš kao što i mi sada činimo spram svoje dece. Upravo zbog toga roditelji  imaju  iskustva i mudrost koju deca tek treba da steknu.

Važno je da se deca s poštovanjem odnose prema svojim roditeljima, čak i ako se ne slažu s njima. Roditelji nam daju  život i sigurna sam da čine sve što  mogu da nam olakšaju putovanje kroz život i sâmim time zaslužuju da se prema njima odnosimo s ljubavlju, strpljenjem i razumijevanjem.

Roditeljstvo je dugotrajan proces koji traje celi život od trenutka kada postanemo roditelji. Dok naša deca rastu i menjaju se, baš kao i mi, uloge u njihovim životima se moraju prilagođavati kroz traženje ravnoteže između toga da budemo roditelji koji mudro savetuju i štite, i prijatelji koji se oslanjaju na poverenje i razumevanje.

Zato je bitno i zapravo neophodno postavljanje granica. Ali, tu ne sme biti prepreka za blisku vezu i za ljubav. Roditeljska ljubav je beskrajna i bezuslovna. Jednom kada se rodi, ta ljubav samo raste i  traje bez obzira na to jesmo li u dobrim ili u lošim vremenima, odnosno okolnostima.

Deca, koja više nisu deca, već odrasli ljudi, treba da se prisećaju kako su deo porodica, deo nečije ljubavi, brige i dugotrajne žrtve. Poštovanje i zahvalnost prema roditeljima su osnova za zdrav i ispunjen život. Izazovno jeste, ali nikada ne možemo da sudimo nekome u čijim cipelama nismo stajali, čije bitke nismo vodili, i čije živote nismo, u potpunosti, živeli.

Zato, odlučiti i postati roditelj, kao i  živeti putovanje roditeljstva, zahteva spremnost na  svakodnevne izazove posle kojih nema nazad, koji traju doživotno, no, ujedno stvaraju neprocenjive trenutke radosti, ispunjenosti i ogromnog  ponosa. Uz svoju decu i mi učimo i rastemo, a oni uz nas postaju ljudi kakve smo mi stvarali od njih.  U toj saradnji bez kraja i beskrajnoj ljubavi  koja ne može nestati ili se smanjiti, bez obzira na sve izazove koje život pred nas stavlja, krije se tajna srećog i ispunjenog porodičnog života.

Za Lovru, Karlu, Janu i Vidu.

Please follow and like us: