KOLUMNA: Vakcinu protiv tinejdžerskog besa, molim

Jedan uobičajeni scenario u javnom gradskom prevozu: dva tinejdžera, glasno razgovaraju rečnikom koji obiluje poštapalicama. Sede, kao po nekakvom unapred utvrđenom pravilu, jedne noge podignute preko druge. Devojka neukusno dugačkih, fluorescentno roze nalakiranih noktiju, nešto dalje od njih, puši elktronsku cigaretu dok prijateljica sa kojom je sa mobilnog aparata pušta pesmu ,,Da li bi volela da uradimo to na vrhu Burdž Kalife?’’. Ah, tinejdžeri i njihov nepogrešiv ukus za muziku! Zaista je neverovatno kako uspevaju da pronađu apsolutne ,,dragulje’’ u svetu mjuze koje mi ostali, obični smrtnici, jednostavno ne možemo da cenimo.

Gotovo svakog dana na javnim mestima prisustvujem arogantnom ponašanju tinejdžera, kao što je glasno smejanje i pričanje ponavljajući u nedogled termine ,,mislim, ono, kao, u fazonu’’, uz neizostavne psovke, kao obavezne atribute. Od škripavih autotjunizovanih vokala do zaglušujućih trilera, otkrili su pravu suštinu „loše muzike“ i prigrlili je raširenih ruku – na veliko zgražavanje svih ostalih u dometu.

Verujem da su svi, barem jednom u životu, imali nesreću da naiđu na ove ljubitelje ,,muzike’’ u njihovom prirodnom staništu – parku u kraju ili zadnjem delu autobusa gde oni insistiraju da, nesuđene prolaznike, podvrgnu svojoj užasavajućoj plej-listi. Tamo sede sa neopravdanim izgledom superiornosti, uživajući u slavi svojih idola za koje niko drugi, iole normalnog muzičkog ukusa, nikada nije čuo.

Nije tajna da tinejdžerske godine mogu biti burne i izazovne. Adolescenti prolaze kroz period značajnih fizičkih, emocionalnih i društvenih promena, stoga nije neuobičajeno da njihovo ponašanje odražava unutrašnje sukobe sa kojima se suočavaju, pa se često njihovo neprilično ponašanje pravda rečenicima poput: ,,Trenutno je u pubertetu’’. Ali, otkada se bahatost i nekultura pravdaju pubertetom?

Aspekt koji vredi razmotriti je uticaj popularne kulture na tinejdžere. Svi oni su strastveni potrošači muzike, a neke od preovlađujućih tema u popularnoj ,,muzici’’ često veličaju aroganciju, laku lovu i površne vrednosti. Jednostavnije rečeno – Sodomu i Gomoru!  Pored toga, prikazivanje takvih izvođača kao uzora u medijima može dodatno ojačati ove stavove mladim umovima. Kao rezultat toga, nije iznenađujuće da tinejdžeri usvajaju ovakva ponašanja i uverenja dok nastoje da oponašaju figure kojima se dive.

Čovek ne može, a da se ne zapita šta podstiče obožavanje takvih slušnih zlodela. Da li je to pobuna protiv statusa kvo, oblik adolescentskog straha koji se manifestuje u obliku muzičke torture? Ili je možda u pitanju „Ne biste razumeli, to je stečeni ukus“ – fraza koja je postala poklič tinejdžera.

No, bez obzira na sve njihove idiosinkrazije, čovek se ne može načuditi nepokolebljivom samopouzdanju kojim tinejdžeri odišu. Osim što slušaju lošu, nekvalitetnu mjuzu, oni uživaju u sopstvenoj aroganciji bez izvinjenja. Svi smo se nekada suočili sa tinejdžerima koji kao da testiraju granice onoga što znači biti iritantan. Od njihovog nedostatka manira do njihove opsesije glumatanjem kriminalaca, lako je shvatiti zašto ih neki ljudi smatraju nepodnošljivim. Ali, da li su zaista tako loši kao što izgledaju?

Pre nego što ih otpišemo kao izgubljeni slučaj, vredi razmisliti o činjenici da svaka generacija ima svoje „bezobrazne“ tinejdžere. Možda su se naša očekivanja učtivosti jednostavno razvila tokom vremena, a ono što doživljavamo kao nepristojno ponašanje je zapravo samo odraz promena društvenih normi. I prethodne generacije su imale svoje oblike buntovničke zabave, bilo da se radi o slušanju „opasne“ rok muzike ili gledanju kontroverznih filmova. Jedino što me brine, kada su današnje pubertetlije u pitanju, je pitanje: Da li će današnji klinci, po svoj prilici, ipak izrasti iz svojih kriminalnih fantazija baš kao što su to činile prethodne generacije?

U srži ovog pitanja leži naredno: Šta tinejdžeri doživljavaju kao svrhu života? Obeshrabrujuće je priznati da neki tinejdžeri zaista mogu dati prednost materijalnom bogatstvu, plitkim odnosima i trenutnom zadovoljstvu nad dubljim vrednostima kao što su empatija, ljubaznost, kultura i lični rast.

Ne zaboravimo ni njihovu sklonost bahatosti! Kao da su im njihovi loši muzički izbori proželi nivo samovažnosti o kojem mi, obični smrtnici, možemo samo da sanjamo. Način na koji se rugaju svakom ko se usudi da sugeriše da je možda, samo možda, njihov ukus za muziku pomalo upitan. Znate, to je zaista umetnička forma – sposobnost da odišu takvom pretencioznošću dok ispuštaju kakofoniju buke kroz svoje najnovije, skupe telefone, koje naravno nisu platili sopstveno zarađenim novcem. Nekad mislim, s obzirom na život u Srbiji kakva je ona danas, da ovakvi stavovi možda proizlaze iz razočaranja i neizvesnosti u pogledu budućnosti…

Stoga, šta mi, kao zajednica, možemo učiniti da podržimo i vodimo ove ,,besne’’ tinejdžere? Iako ovakva ponašanja mogu biti ometajuća i slobodno govoreći odvratna, ključno je prepoznati da često potiču iz dubljih emocionalnih borbi. Ovi tinejdžeri možda izražavaju svoje frustracije, traže pažnju ili pokušavaju da uspostave svoj identitet u svetu koji doživljavaju kao ravnodušan ili neprijateljski. Mislim da bi prvi korak bio pristupanje ovom pitanju sa empatijom i razumevanjem. Umesto da odbacimo njihovo ponašanje kao buntovno ili bezobrazno, trebalo bi da težimo otkrivanju njihovih osnovnih emocija i borbe koje možda podstiču njihov bes. Pokazivanjem saosećanja i slušanjem, možemo stvoriti okruženje bez osuđivanja u kojem se tinejdžeri osećaju bezbedno da izraze svoje misli i emocije.

Obrazovanje i pozitivni uticaji su takođe ključni u oblikovanju stavova i vrednosti tinejdžera. Škola, porodica i društvene organizacije mogu da sarađuju kako bi tinejdžerima pružile mogućnost za lični razvoj, kritičko razmišljanje i izlaganje pozitivnim uzorima koji predstavljaju primer empatije, zdravog ponašanja i integriteta. Promovisanjem ovih kvaliteta, možemo inspirisati tinejdžere da prihvate konstruktivniji pogled na život.

Bilo kako bilo, fenomen besnih tinejdžera, kako sam sebi dozvolila da ih nazovem, zaslužuje našu pažnju i razumevanje. Imperativ je da, kao društvo, nastojimo da se povežemo sa ovim adolescentima na dubljem nivou, saslušamo njihove brige i osnažimo ih da neguju pozitivne vrednosti i težnje. Hajde da se zalažemo za emocionalno blagostanje i rast naših tinejdžera i posvetimo se negovanju kulture, empatije i podrške u našim zajednicama, a pored porodice i škole, na ovaj odgovorni poduhvat, naročito, pozivam i svoje kolege iz medija.

Please follow and like us: