KOLUMNA: Prvi septembar i greška u sistemu
Posmatrajući školarce koji nose preteške torbe na svojim leđima ne mogu da se ne zapitam: Da li je baš sve ono što se od dece danas očekuje neophodno i kakav je zapravo obrazovni sistem u Srbiji?
Imajući ranije priliku da prisustvujem nekim časovima, a kao i dete prosvetnog radnika, primetila sam da predavači najčešće žure da ispredaju ono što je u planu i programu za taj čas, a đaci su retko podstaknuti na interakciju. Oni predstavljaju slušaoce koji će kod kuće pročitati lekciju još jednom I, kada dođe vreme ispitivanja, to naučiti napamet. Učenje napamet je još jedan veliki problem u našem obrazovanju. Kakav smisao ima takvo učenje ako će nakon ispitivanja svaka od informacija ispariti umesto da se kvalitetnijim pristupom uskaldišti u dugotrajnoj memoriji svakog učenika? Mislim da veliku odgovornost za tzv. „bubanje“ preuzimaju nastavnici, jer učenike koji su skloni takvim sistemima nagrađuju odličnom ocenom. Današnja deca su preopterećena obimnim gradivom te tako samo zagrebu po površini neke oblasti, a sigurno onda i ne steknu dovoljno znanja i nespremni idu u dalje školovanje. Pa, onda i ne čudi zašto se uči za ocenu, a ne za znanje.
Kada su, na primer, u pitanju strani jezici, više se pažnje posvećuje gramatici dok je konverzacija potpuno zanemarena ili je ima veoma malo. Ponekad se zapitam da li od dece tražimo previše? Da li ih na ovaj način zastrašujemo i tako stvaraju averziju prema školi, učenju umesto da razvijaju radoznalost i da imaju veću želju za saznanjima i učenjem? Mislim da bi više pažnje trebalo posvetiti ovim malim ljudima. Ti ljudi će nas u budućnosti lečiti, braniti, sprovoditi zakone, čuvati i učiti neku novu decu, te bi bilo bolje da se, umesto što se u medijima konstantno vrte pojedine irelevantne vesti, svi zajedno, kao društvo u celini, pozabavimo ovim problemom.
Pošaljite komentar