Inspiracija i disciplina: Emilijana Ema Marković o slikarstvu, majčinstvu i svom bajkovitom umetničkom izrazu

Emilijana Marković, slikarka prepoznatljivog stila, vodi nas kroz priču o svom umetničkom putu, prelasku sa fotografije na slikarstvo i procesu stvaranja bajkovitih pejzaža koji odišu nostalgijom i smirenošću. U intervjuu za „Kompas“ otkriva kako je pronašla svoju tehniku, kakvu ulogu disciplina ima u njenom radu, i kako majčinstvo utiče na njen stvaralački proces. Kroz svoja dela, Emilijana teži da izazove osećaj spokoja i podstakne sećanja na detinjstvo, dok balansira između umetničke karijere i porodičnog života u novoj sredini.

Kompas: Kako se razvijao tvoj umetnički put od fotografije do slikarstva? Da li te je, i na koji način, iskustvo sa umetničkom fotografijom oblikovalo kao slikarku?

Ema: Zapravo sam, na neki način, oduvek bila u umetnosti, samo se način izražavanja menjao. Fotografija je bila neka vrsta isprobavanja i, iskreno rečeno, nije mi legla. Tehnički deo nikad nisam posteno savladala. Dok sam bila na studijama arhitrkture stalno sam crtala, što tehničke crteže, što slobodoručno; u to vreme još nismo koristili toliko kompjutere na fakultetu. Sve u svemu, to je sve bio period traženja dok nisam isprobala akrilne boje na platnu i shvatila da je to moj alat. Danas fotografiju koristim isključivo ako želim da postignem jasnu prepoznatljivost nekog objekta pa su mi potrebni detalji. Inače, trudim se da što više radim po sećanju, čak i kada su stvarne urbane celine i objekti u pitanju.

Kompas: Kako se osećaš dok slikaš? Da li postoji specifično stanje uma u koje ulaziš dok stvaraš svoje bajkovite pejzaže?

Ema: Nije to neko posebno stanje uma, ali jeste stanje duboke koncentracije i često imam utisak da vreme prođe veome brzo i uvek mi fali bar još sat vremena, bar još ovu kuću da zavrsim…

Kompas: Da li u tvojim slikama postoji neki dublji simbolizam ili poruka koju želiš da preneseš, ili su tvoje slike više izraz osećanja i atmosfere?

Ema: Hmm… Mislim da postoji dublja poruka, ali ona nije nikakva filozofija. Pokušavam da izazovem u ljudima osećaj smirenosti, nostalgije, spokoja, sećanja na detinjstvo. Prema onome šta čujem od ljudi, u tome i uspevam, što mi je neizmerno drago.

Kompas: Da li imaš kreativne blokade i kako se nosiš sa njima? Imaš li neke rituale ili metode koje ti pomažu da ih prevaziđeš?

Ema: Nisam do sada imala kreativne blokade. Dešavalo se da nekada manje radim ili napravim pauzu jer prosto ne stižem od životnih obaveza ili mi treba odmor od nekoliko dana. Da budem iskrena, slikanje je posao, to ne znači da se radi mehanički, ali znači da mora, ili može, da se radi i kada niste naročito motivisani. Inspiracija je nešto što se trenira.

Kompas: Kako znaš kada je slika gotova? Da li je to intuitivan osećaj ili se vraćaš i dorađuješ detalje sve dok ne budeš potpuno zadovoljna?

Ema: Ranije sam se vraćala i dorađivala slike. Kako sam napredovala, prvenstveno tehnički, ali i kako se moj stil razvijao, to se sve manje dešavalo. Moje su slike danas vrlo precizne i jasne. Kada je gotova – gotova je i nema više šta da se dorađuje.

Kompas: Osim slikanja, bila si i instruktor snowboard-a. Kako balansiraš između tih dveju različitih strasti?

Ema: To sam radila paralelno godinama i na kraju sam prestala da radim kao instruktor jer je taj posao zahtevao da oko četiri meseca godišnje pravim pauzu od slikanja. Posao instruktora na planini nije lak i posle 7 sati na minusu, snegu i vetru, ne ostane puno energije za slikanje.

Kompas: Snoubord je vizuelno vrlo atraktivan sport. Da li si ikada razmišljala o tome da povežeš svoju umetnost sa skejt kulturom kroz slike ili možda neki drugi oblik vizuelne umetnosti?

Ema: To će se možda desiti u nekom momentu, ali za sada ne. Moje su slike vrlo statične i ljudi su retko njihov deo, tako da, u ovoj stvaralačkoj fazi, za nešto takvo nema mnogo mesta.

Kompas: Kako usklađuješ ulogu majke i svoju umetničku karijeru? Da li je i koliko majčinstvo promenilo tvoj svakidnevni ritam i način na koji pristupaš umetnosti?

Ema: Majčinstvo me je promenilo u toliko što sam sada mnogo disciplinovanija i zapravo uspevam da radim možda i više nego ranije. Znam kad i koliko imam fore da radim i trudim se da to vreme maksimalno iskoristim svakog dana, bez obzira da li mi se radi ili ne. Kao što sam već spomenula u jednom od odgovora – Disciplina.

Kompas: Da li osećaš da te majčinstvo motiviše da stvaraš drugačije, možda sa više nežnosti ili intuicije u radu? Odnosno, da li ti je majčinstvo možda donelo neku novu vrstu inspiracije?

Ema: U prvom periodu jeste. Na prvim slikama preovladavaju svetlije boje, ali postepeno se kolorit vratio na ono što je bio. Mislim da sve što mi se u životu dešava ima uticaja na to šta će se pojaviti na platnu. Utiču mesta na koja odlazim, događaji koji se dešavaju meni ili oko mene. Sa malim detetom život izgleda i teče malo drugacije; to je nekad na slikama očigledno svima, ali cešće samo meni.

Kompas: Kako vidiš svoj dalji razvoj u svetu umetnosti? Da li planiraš da istražiš nove teme ili tehnike u slikarstvu?

Ema: Mislim da se istraživanje novih tema, motiva i tehnika ne dešava namerno, tako da ne znam s preciznošću da na ovo pitanje odgovorim. Ali, danas kad pogledam svoje radove od pre nekoliko godina, vidim razvoj i napredak kog nisam bila svesna dok se dešavao. Tako da, ko zna?

Kompas: Imaš li neku želju, kao umetnica, koju želiš da ostvariš, ili cilj koji želiš da dosegneš u narednim godinama?

Ema: Kako sam se sa porodicom relativno skoro preselila u potpuno novo okruženje i kako smo promenili, ne samo grad nego i državu, trenutno mi je cilj da se ovde, u regionu Severozapadne nemačke, povežem sa publikom i već aktivno radim na tome. Trudim se da planiram i ostvarujem jednu po jednu stvar, naročito sad, sa malim detetom, jer tako osećam da držim stvari pod kontrolom. Izbegavam da zatrpam sebe planovima i projektima za koje nemam dovoljno energije i prostora da im se posvetim odjednom.

Please follow and like us: