INTERVJU: ,,Kompas’’ otkriva kako je ,,Loš Fotograf’’ zavrteo društvene mreže nostalgijom domaće kinematografije

Iza nesvakidašnje ,,Instagram’’ stranice i pseudonima ,,Loš Fotograf’’ nalazi se Miloš Milenović, 28-godišnji Beograđanin koji za sebe kaže kako je slučajno uzeo fotoaparat u ruke, a danas rekreira kultne scene iz domaćih filmova i serija, oduševljavajući hiljade ljudi.

Ono što je počelo kao eksperiment i vežba, pretvorilo se u omiljeni kutak za ljubitelje nostalgije i domaće kinematografije. Sa više od 15.000 pratilaca, Milošev profil vraća u život scene iz filmova poput ,,Tesna koža’’, ,,Varljivo leto ’68’’, ,,Žikina Dinastija’’ ,,Mrtav ’ladan’’, „Kad porastem biću Kengur“ i mnogih drugih kultnih domaćih filmova i serija na način koji nas podseća na prošla vremena i vrednosti koje su gradile kulturnu baštinu naših prostora. Kako je došao na ovu ideju, koje scene su mu najdraže i šta ga motiviše, otkrio je Miloš za ,,Kompas’’ u ovom inspirativnom razgovoru.

Kompas: Kako si došao na ideju da rekreiraš kultne scene iz domaćih filmova?

Miloš:  Ideja je došla prilično spontano. Često sam tokom šetnji sa suprugom po gradu prepoznavao mesta na kojima su snimani domaći filmovi i serije. Jednom prilikom je ona predložila da pokušam da ih rekreiram, napravim profil na Instagramu i jednostavno probam, pa da vidim da li će se ljudima to dopasti. Brzo sam shvatio da je ideja bila pun pogodak.

Kompas: Kako biraš filmove i scene koje ćeš obraditi? Postoje li neki kriterijumi?

Miloš: Kada sam otvorio stranicu, originalna ideja mi je bila da pokušam da pronađem sve lokacije iz serije „Porodično blago“, nekako je baš ta serija postala zaštitni znak profila. Ubrzo sam shvatio da je vreme da se posvetim i drugim ostvarenjima. Što se sâmih kriterijuma tiče, njih nekada ima, a nekada ne. Jednostavno želim da nekada udovoljim sebi, pa tražim scene koje su meni lično drage, a opet se trudim i da obrađujem one scene koje su čuvene, sa kultnim replikama. Takođe se trudim i da „osluškujem“ pratioce, pa ako vidim da scene iz neke serije ili filma ne prolaze najbolje, jednostavno odustanem od daljeg traženja scena iz tog ostvarenja. Takođe, ako nešto što nisam očekivao odlično prođe, trudim se da pronađem još scena iz istog filma/serije i da jednostavno udovoljim ljudima koji prate stranicu. Ona postoji pre svega zbog njih, a ja sam tu da ponekad iskoristim „umetničku slobodu“ i odradim meni drage scene.

Kompas: Tvoj Instagram profil je postao veoma popularan. Šta misliš, šta je ključ uspeha tvog projekta?

Miloš: Iskreno, ne znam šta bih rekao. Nisam planirao da će stranica ovako brzo skupiti više od 15.000 ljudi. Ono što mogu reći jeste da je neka prekretnica bila objava iz zgrade i stana gde je živela porodica Gagić u „Porodičnom blagu“. Tada je profil doživeo veliki „bum“. To mi je dalo motivaciju da nastavim još jaču potragu. Ako bih tražio neki konkretan razlog možda bi to bila nostalgija. To je ono što svi mi volimo – da se prisetimo kako je nekada bilo. Mislim da ljudi i zbog toga prate moj rad jer se on i zasniva na nečemu što je bilo nekada.

Kompas: Kako publika reaguje na tvoje fotografije? Ima li komentara koji su te posebno dirnuli ili inspirisali?

Miloš: Stvarno je veliki broj predivnih poruka podrške, pohvala… Bilo je i dirljivih, zaista. Upamtio sam kada mi je jedna žena pisala kako je serija „Ulica lipa“ podseća na teške trenutke koje je prebrodila zahvaljujući,delom, upravo ovoj seriji. Poželela je da nekada nađem vremena i odradim scene iz iste. Ubrzo sam obišao lokacije, rekreirao „Ulicu lipa“ i nekako bio jako srećan što sam nekome ulepšao dan, kao što je i ta gospođa meni kada sam prvi put video poruku.

Kompas: Smatraš li da tvoj rad doprinosi očuvanju domaće filmske kulture i istorije?

Miloš: Voleo bih da je tako, zaista. Često kada obilazim neke lokacije razmišljam da možda te zgrade, kuće, parka neće biti kroz neku godinu. Dešavalo se u mnogo slučaja da dođem na mesto gde je scena snimljena i ne nađem ništa više što bar delom podseća na to doba kada su se tu našle filmske ekipe. Nadam da će i ove moje fotografije nekada biti podsetnik nekim novim generacijama da je istorija nastajala oko njih. Imam u planu i da se lično aktiviram oko zaštite određenih lokaliteta, da bar nekim delom sačuvamo od zaborava mesta na kojima je nastajala naša kultura i da tako sačuvamo od zaborava ono što je lepo.

Kompas: Postoji li scena iz nekog filma koju bi želeleo da rekreiraš, ali još nisi imao priliku?

Miloš: Ima ih dosta, ni sam više ne znam koliko. Konkretno, ono što mi je baš velika želja trenutno, jeste da pronađem lokaciju „Kokine autonomne oblasti“ iz filma „Sivi kamion crvene boje“. Nikako mi ne ide da pronađem mesto gde je nastala ova scena, a zaista bih voleo da je obiđem. Pored toga, sigurno da je i krov solitera iz „Kad porastem biću Kengur“ jedna od velikih želja, ali je jako teško dobiti dozvolu za izlazak na sam krov i pored toga što znam gde je.

Kompas: Da li razmišljaš o organizovanju izložbe?

Miloš: Zapravo, u septembru sam održao svoju prvu izložbu na Filmskom festivalu u Temerinu. Imao sam tu čast da budem deo prvog ovakvog događaja u vojvođanskom gradu. Oduševila me je ideja organizatora koji su mi se javili i ponudili nešto što nisam imao ni na kraj pameti kada sam pokrenuo profil. Nadam se da ću uskoro uspeti da organizujem i još neku izložbu u Beogradu ili Novom Sadu i dodatno ljudima približim ono što radim.

Kompas: Koji ti je domaći film najdraži i zašto?

Miloš: Jako je teško izdvojiti jedan, ali mislim da bi to bio „Kad porastem biću Kengur“. Odrastao sam na forama iz ovog filma. Mislim da ljudi i ne shvataju koliki uticaj zapravo jedan film ili serija može da ima na njihov život, generalno. Razlog je jednostavan, nostalgija, sećanje na neke bezbrižne dane, sve što budi pomisao na taj film. Mislim da je to glavni razlog kod mnogih kada biraju nešto što im je najdraže. Ne mislim da je „Kengur“ najbolji film naše kinematografije, ali se uvek vodimo nekim ličnim emocijama. Najbolji film, po mom mišljenju, morao bi da bude „Lepa sela lepo gore“.

Kompas: Kako si se zainteresovao za domaću kinematografiju?

Miloš: Ponovo ću se vratiti na odrastanje i te godine kada su se pojavljivali filmovi poput „Munja“, „Mrtav ’ladan“, „Kad porastem biću Kengur“, serije „Vratiće se rode“… Drago mi je što sam rastao uz to, jer mislim da će se takvo nešto teško ponoviti. Tada sam prvi put počeo da se zanimam za kinematografiju, mnogo puta pogledao iste filmove, a kasnije tek počeo da ih razumem. Mislim da je to, verovatno, bio poslednji trzaj naše kinematografije, taj početak 2000. do, recimo, 2010. godine. Nakon toga je bilo sve manje filmova koji bi u nekoj budućnosti mogli da postanu kultni. Mislim da se to neće popraviti, nažalost.

Kompas: Šta te lično najviše inspiriše u ovom projektu (kreativni proces, reakcije publike)?

Miloš: Mislim da ima od svega po jedan deo. Naravno da mi je veoma drago kada obradujem ljude i vidim njihove reakcije objavom neke scene, ali je zaista neopisiv osećaj kada po prvi put kročim na neko mesto gde je sniman kultni film ili serija, a da sam pre toga to samo video na televiziji. Stvarno budem srećan što sam tu. Tako je bilo u Barandi. Prvi put sam otišao tamo planski, zbog profila i zaista se oduševio. Bude mi drago kada vidim da se ništa nije promenilo, da „nisam džabe dolazio“. Naravno i obrada fotografija i snimaka kasnije je uživanje sâmo po sebi. Jednostavno, zaista uživam u svemu ovome, u svakom delu. Dok bude tako i profil će biti tu. A nadam se da će potrajati

Please follow and like us: