Sinoć, 22. novembra, dok je prvi sneg pokrivao Beograd, biblioteka „Branko Miljković“ otvorila je svoja vrata za jedno posebno književno veče. Snažno vejanje snega postalo je idilična pozadina za promociju pesničkog prvenca Ane Todorović-Radetić, zbirke poezije „Kada sam bila ptica“, u izdanju izdavačke kuće ,,Prometej” iz Novog Sada.
Njena poezija, protkana ličnim introspekcijama, alhemijskim simbolima i melanholičnim prizvucima, odiše dubokom potragom za celovitošću. Takva tematika prepoznatljiva je i u Aninom prethodnom delu, romanu „Cvetovi agave“, koji je objavljen pre dve godine, a o kojem su mnogi govorili kao o delu koje „ulazi pod kožu“.
Sinoćnu promociju Anine zbirke pesama oplemenile su književnica i pesnikinja, Aleksandra Šarenac, koja je tom prilikom bila i moderator, a novinarka, Slađana Maksimović i Ivanka Džunić, prozni i dramski pisac i pesnik, su čitanjem pesama Ane Todorović-Radetić, dodatno oslikale njen poetski svet. Svaka reč nosila je delić Anine duše, koja je sinoć, kao prava ptica, slobodno letela kroz snežnu beogradsku noć.
Veče je započelo čitanjem pesme po kojoj zbirka nosi ime – Kada sam bila ptica. Ana je, glasom koji je u sebi nosio toplinu i setu, uvukla prisutne u svet svoje poezije, objašnjavajući simboliku ptice kao univerzalnog motiva slobode.
To je pesma o svima nama koji imamo unutrašnju pticu koja ne može ponovo da poleti. Ako citiram Šekspira, tačnije Ofelijine reči u „Hamletu“, ona kaže „Mi znamo šta jesmo, ali ne i šta možemo biti“ i upravo je to pesma o tome; o nemiru, o sećanju na dane „kada je zemlja bila cela“, o nemogućnosti da se dođe do te celovitosti, do ostvarenja punog potencijala, do onih visina kada je let bio sloboda i ples sa vetrom
– rekla je pesnikinja.
Zbirka je podeljena u tri ciklusa – „Kada sam bila ptica“, „Aurum nostrum non est aurum vulgi“ (Naše zlato nije obično zlato) i „Kako se igraju vile“, svaki sa sopstvenom tematskom dušom.
Prvi ciklus se bavi pitanjima poput umetničkog stvaranja kao nezadržive sile, slobode, pesničkog zanosa, nadahnuća, vezanosti za prirodu, ljubavlju; bavi se sâmom pesmom, koja je čarobna nit koja spaja duše i otvara mnoga sakrivena vrata. Vođen je pesmom ,,Kada sam bila ptica”, i poziva na ličnu introspekciju.
Drugi ciklus se bavi dubljim, filozofskim temama sa akcentom na unutrašnje bogatstvo. Upravo je to poenta alhemičara, koji stvara zlato, ali ne ono materijalno, već duhovno i intelektualno. To su pesme o unutrašnjim putovanjima. U njemu se radi o celovitosti, o alhemiji, o Jungu, o tome kako ta ptica ponovo da poleti.
Treći ciklus odiše razigranošću i nostalgijom. Donosi igru, slobodu igre, kreativnost, ali i vezanost za prirodu, rodni kraj. Često su obojene nostalgičnim tonom i žalom za onim što je nekada bilo. U njemu pesnikinja dosta pažnje posvećuje svom zavičaju, značajnim ženama u svom životu, detinjstvu, mladosti…
Nakon što je Slađana Maksimović pročitala ,,Pesmu o čamcu’’ u kojoj autorka govori kako ,,žuri da stigne tamo gde je nema’’, na pitanje Zašto toliko žurimo tamo gde nas nema, Ana Todorović-Radetić je rekla:
Svi mi uglavnom žurimo tamo gde nas nema, jer imamo toliko malo vremena da se bavimo sobom i onim što nam donosi radost i ushićenje. A potrebno je pronaći put do onoga što nam donosi zadovoljstvo, gde nam srce treperi od radosti. Nedavno sam pročitala jedan tekst u Politikinom Kulturnom dodatku u kome se kaže – Duša sveta je bolesna. Mislim da se premalo bavimo svojom dušom i da je poezija zaista to samootkrivanje, ljuštenje slojeva i dolaska do suštine. Ponekad shvatimo sebe tek nakon što smo napisali pesmu, ako smo u jednom posebnom stanju, kada ne pišemo pesmu svesno, već nam ona sama dolazi, a mi je samo zapisujemo. Tada smo otvoreni ka Izvoru iz kog saznajemo stvari koje su veće od nas.
Takođe, autorka se osvrnula na to da li je i koliko teško razgoliti dušu pred svima;
– Napisati pesmu je jedna stvar, a podeliti je sa čitaocem je nešto sasvim drugo; to je veoma intiman čin, jer je svaka pesma mali prikaz duše. Kada se piše roman stvaraju se likovi koji mogu biti i izmaštani, polu-stvarni ili potpuno nestvarni, a sa poezijom, ako je prava i istinska, nema izmišljanja. Sve je surovo istinito i mi tako ogoljeni prikazujemo sebe. Ali smatram da je to, zapravo, ono što nas čini ljudima; ta ranjivost, i da smo najbliži jedni drugima kada međusobno podelimo naše slabosti – rekla je Ana Todorović-Radetić.
San je čest motiv u Aninoj poeziji, a ona se, između ostalog, bavi i naučnim tumačenjem snova i unazad nekoliko godina je član grupe „Naučno tumačenje snova“ koje vodi Elizabeta Nenin, a koja je sinoć, takođe, prisustvovala promociji i koja je više od petnaest godina radila sa dr Ivanom Nastovićem, doktorom psiholoških nauka i psihoterapeutom, specijalistom za kliničku i dubinsku psihologiju, kao i za tumačenje snova, a kome je Ana i posvetila svoj roman prvenac „Cvetovi agave“.
– Na grupi radimo prema njegovoj jedinstvenoj metodi tumačenja snova koja spaja principe Frojda, Junga i Sondija. Naše Sopstvo nam svake noći piše pismo putem sna koji treba da razumemo i „dešifrujemo“ jer se nesvesno izražava metaforama i simbolima. I upravo to radimo na grupi – analiziramo svoje snove i učimo mnogo toga o sebi, čak i kada saznajemo neke neprijatne stvari koje su bile duboko u nesvesnom. Takvo sagledavanje sebe je lekovito. Zato je Frojd i rekao – Snovi su kraljevski put u nesvesno – objasnila je Ana.
U ttrećem ciklusu, kroz pesmu „Njene ruke,“ Ana vraća slike svojih predaka, žena koje su tkale kroz simbole i tako prenosile tiho znanje u svaku nit.
– Mandale su univerzalni simbolički izraz unutrašnjeg sklada i reda, simboli Sopstva. Kada pogledate jedan prelepi pirotski ćilim, vi ćete na njemu videti mnoštvo mandala – rekla je Ana i nastavila – Naše babe, prababe su tkale, heklale, stvarale mandale ne znajući da one imaju duboku psihičku moć, da unose red i celovitost u stanjima kada su naše duše rastrojene, kada su potresene, kada su ranjene – ispričala je pesnikinja.
Ako sanjamo mandalu, a često je ne prepoznamo u snu, onda je to lekovit simbol koji će nam uvesti red u živote i uspostaviti unutrašnju ravnotežu. Zato su naše babe, iako nisu znale, bile jake i mudre, uz stalni dodir sa zemljom. Pitanje je da li i mi imamo tu mudrost, iako smo mnogo obrazovanije od njih
– objasnila je Ana Todorović-Radetić.
Anina poezija nije samo umetničko izražavanje; ona je putovanje kroz slojeve bića i traganje za suštinom.
I dok je sneg i dalje tiho vejao, publika u biblioteci ,,Branko Miljković’’ je ispraćala veče sa osećajem da su prisustvovali nečem istinski posebnom – poeziji koja ne samo da govori, već i leči, grli i uzdiže. Ana Todorović-Radetić sinoć je dokazala da poezija može biti krilo koje vodi ka visinama slobode i snova.
Pošaljite komentar