KOLUMNA: Kad kritika postane cirkus

Dragi čitaoci, dobrodošli u epizodu zvanu ,,Kako ne biti novinar?’’. Ovoga puta, glavni junaci jedne knjige, ovaj, epizode, su svi oni koji su, umesto da uživaju u koncertu jednog od naših omiljenih bendova, odlučili da nas izlože svojoj muzičkoj ,,genijalnosti’’. U redu, svi smo slobodni da iznesemo svoje mišljenje, ali kada to mišljenje dolazi s tolike visine, bolje bi bilo da razmislimo o dodatnom osiguranju.

Kritika je, bez sumnje, važan deo umetnosti i kulture. Ali, uvažene kolege, treba da znate da je kritika poput vožnje biciklom; dobro je imati ravnotežu, inače se završava padom. A da, padovi bole, ali ne bole samo vas koji kritikujete, već pomalo i nas koji smo tu da bismo  uživali u muzici. Naš dragi Mladen Vojičić Tifa nije zaboravio kako se peva, već je možda jednostavno bio preopterećen i svojim zdravstvenim stanjem. Ili, možda, u ne sasvim idealnom stanju (shvatite ovo kako vam je drago), onako ljudski, što je, znate, ono što nas sve čini posebnima.

Gospodine Tifa, bez obzira na to kako ste zvučali pre nekoliko večeri na koncertu u Areni Zagreb, pesme ,,Bijelog dugmeta’’ koje ste vi otpevali su nas uvek vraćale u neka bolja vremena. Uz njih smo se zaljubljivali, glasno pevali tokom vožnje do primorja kada smo bili na letnjem raspustu, a još glasnije kada smo  bez nadzora roditelja na ekskurzijama  probali prvo pivo. Uz njih smo se prvi put poljubili, plesali na kiši, držali za ruke… Svaka nota koju ste pevali one dve večeri u Zagrebu bila je podsećanje na naše snove i želje. To je nešto što neki ,,novinar’’, koji se nije ni potrudio da razume vašu borbu, nikada neće moći da nam  oduzme.

Da se razumemo, kritika je okej, ali kad je konstruktivna i dolazi od stručne osobe koja razume muziku. Nije u redu da svako ko ima tastaturu postane ,,muzički Bog’’ i koristi svoje reči da vređa umetnika. Nije etično, nije profesionalno, a posebno nije fer. Naša kultura zaslužuje bolje!

Zato, draga publiko, sledeći put kada idete na koncert, setite se da iza svake note, iza svake, ponekad i ne tako besprekorne, izvedbe koju sebično očekujete, postoji priča. I možda, samo možda, postoji neko ko se bori sa svojim demonima, svojim zdravstvenim stanjem, kao što se Tifa borio te noći, a opet hrabro izašao pred SVOJU publiku. Pa, zar je onda zaslužio da ga se ta ista publika tako odrekne? Uživajmo u muzici i poštujmo one koji su je stvarali, čak i kada stvari ne idu savršeno.

Na kraju, za sve one koji se sećaju prvih ljubavi, ostvarenih ili neostvarenih snova i onih letnjih noći pod zvezdama, hajde da osvetlimo uspomene koje su nas vezale uz ,,Bijelo dugme’’ i ne dozvolimo da nas kritika udalji od onoga što je zaista važno: od ljubavi, empatije i naših uspomena.

Please follow and like us: