KOLUMNA: Lepota u vreme ,,Instagrama” – da li još uvek umemo da je prepoznamo?

Ne tako davno, lepota je imala teksturu. Imala je miris, zvuk, tišinu. Bila je u naboru bakine kecelje, u vetru što razbaruši kosu na seoskom proplanku, u zgužvanom osmehu čoveka koji ti ustupi mesto u gradskom autobusu.

Danas, u svetu u kojem sve mora da se „uklopi u kvadrat“, lepota se često svodi na filter. Na savršen kadar, namešten osmeh i pažljivo podešen kontrast. Instagram nas je naučio da lepota mora biti uredna, osvetljena i, po mogućstvu, bez pora. Ali ono što nas najdublje dotakne, i najduže se zadrži u sećanju, najčešće nije to. Jer prava lepota nije u estetici, već u autentičnosti.

Setimo se kako izgleda lice osobe koja se iskreno obraduje našem dolasku. Tu je ona nesavršenost koju nijedna aplikacija ne može zameniti. U borama koje se pojave samo kad se iskreno smeje. Setimo se pejzaža koje nismo fotografisali jer smo bili previše zauzeti gledanjem; kroz prozor voza, sa vidikovca, u povratku iz škole, dok je sunce zalazilo, a trava mirisala na bezbrižnost.

Lepota je i u pokretu: u baki koja vezuje maramu, u prodavačici koja detetu daje čokoladicu „za dž“, u čoveku koji ti dlanom mahne iz starog juga. U rukama koje mese hleb.

Ne mora biti savršeno da bi bilo lepo. U stvari, često je baš obrnuto. Lepota u svom najdubljem obliku ne trpi doterivanje; ona je suština, ne fasada. Možda je vreme da skinemo filtere. Da više gledamo očima, a manje ekranima. Da se podsetimo kako se lepota ne lajkuje, već oseća.

U tom trenutku, kad zastanemo da bismo zaista videli, otkrivamo da lepota nije nestala. Samo smo prestali da je tražimo tamo gde je oduvek bila – svuda oko nas.

Please follow and like us: