Stihovima i emocijama do srca publike: Poetsko veče Mirjane Bobić Mojsilović u Beogradu
FOTO: Aleksandar Ristić/KOMPAS
Sinoć, 27. maja, kad je sunce polako gasilo poslednje zrake nad Beogradom, a ulična svetla se spremala da preuzmu stražu nad prestonicom, ispred fondacije ,,Mozzart’’ počeo je da se stvara red. Bio je to red kakav se danas retko viđa – red za poeziju. Spisateljica, novinarka i slikarka, Mirjana Bobić Mojsilović, održala je svoje prvo pesničko veče u Beogradu pod nazivom ,,Obećao si mi’’ koji je ujedno i naziv njene zbirke pesama.
U trenutku kada se prostorija ispunila do poslednjeg mesta, a u vazduhu titrala tišina ispunjena iščekivanjem pojavila se Mirjana Bobić Mojsilović. I to ne samo da je ušla, nego je uplovila u prostor kao vizija iz neke nestvarne pesme – u pripijenoj modro-ljubičastoj haljini od pliša koja je doprinela da nam se učini kako oko pesnikinje svetlost drugačije pada. Kao da je i boja njene haljine imala sopstvenu svetlosnu dušu. Mirjanina pojava je bila gotovo mitska – u jednoj ženi i književnica, i razigrana devojčica, i slikarka, i dama.
– Imam malo tremu… – započela je pesnikinja i nastavila – Imam tremu jer je ova ulica obeležila moj život. Išla sam u Prvu beogradsku gimnaziju, i sve ljubavi događale su se od Bajlonijeve pijace do plivališta ,,25. maj’’. I znate šta je neobično? Prvi put u životu imam veče poezije u Beogradu. I to ovde.
Nakon što se zahvalila ,,Mozzart” fondaciji i publici, objasnila je zašto je poezija najdivnija samo kada je lična – jer tada može da pripada svima.
Samo ono što je istinito u nama može postati istina drugima.
– rekla je pesnikinja, a onda je stigla prva pesma – „Ljubavna“. Reči su tekle, a publika je bila nepomična. Svaki stih bio je kao dah — ličan, a opet zajednički.
Zapamtite moju maksimu: od sâmog života milion puta je važnija njegova interpretacija
– rekla je u jednom trenutku, i nasmejala publiku, ali onim smehom koji pecka i podseća da je svaki smeh pomalo i tuga.
Recitovala je pesmu o bivšoj ljubavi – „Sjaj u travi“, pa „Ljubomornu pesmu“, zatim „Nepravdu“, „Teoremu“… Uz pesme, delila je anegdote iz života, neke zabavne, neke gotovo opore, ali sve do jedne prožete istinskom emocijom. Govorila je o pisanju, o ćutanju, o stvaralačkoj blokadi koju je doživela tokom pandemije, o tišini, ali i o inspiraciji koja se vratila, neočekivano, u jednom naizgled običnom danu. Tada se rodila ideja za njen poslednji roman, Sazvežđe svitaca.
– Stvarnost nije dovoljna – rekla je Mirjana Bobić Mojsilović, pa dodala:
Ako hoćemo da živimo, moramo malo da je docrtamo. Sve što radim u vezi je sa tim – spašavam to malo svetlo radosti, dečje i životvorne. Ne dam da mi ga otmu
– zaključila je umetnica.
Posle pesama „Haljine“, „Povratak“, „Srećna pesma“, „Ništa od toga“, stigli smo do Mirjanine rečenice koja je možda i obeležila veče:
„Sve što imamo određuje nas – kao i ono što nemamo.“
Kao tačka na sve rečeno, izrecitovala je pesmu „Obećao si mi“, po kojoj i njena zbirka nosi ime.
Dugi aplauzi koji su ispraćali svaku izrecitovanu pesmu i bili uvertira narednoj, nisu bili samo znak poštovanja, bili su potvrda da su svi prisutni zaista osetili ono što se ni rečima nekada ne može preneti. Mirjanu Bobić Mojsilović sinoć nismo samo slušali. Ona nam je nesebično i neustrašivo dopustila da uđemo u njen svet i da u tom svetu pronađemo i deo svog. Jer knjige Mirjane Bobić Mojsilović, njene pesme, i njene slike su nešto što svi osećamo, samo ne umemo da izrazimo…
– Genijalna ste publika. Mnogo ste me inspirisali. Divno je bilo biti ove večeri ovde. Hvala vam… – rekla je na kraju, nakon čega je usledilo potpisivanje knjiga i druženje s publikom.
U pozadini je sve vreme tiho tekla instrumentalna muzika, nežna, diskretna, gotovo nečujna, ali presudna. Kao neko unutrašnje ozvučenje duše. I baš zbog te muzike, i tih stihova, i te haljine što je svetlucala kao sazvežđe svitaca, jedno poetsko veče u Beogradu postalo je – bajka.
Pošaljite komentar