Lenjost – ljudska mana ili civilizacijski konstrukt?

U industrijskoj civilizaciji, koja čoveka meri brzinom i produktivnošću, lenjost se doživljava kao nešto gotovo nemoralno. Kao osobina koju treba ispraviti, prikriti ili, još bolje, iskoreniti. Ali postavlja se pitanje: Da li je lenjost zaista ljudska greška ili samo etiketa koju je društvo izmislilo kako bi lakše kontrolisalo ritam naših života?

Možda lenjost, u svom izvornom obliku, i ne postoji. Možda je to samo ime koje smo dali pauzama, padovima energije, unutrašnjim tugama i izgaranjima, koje moderni sistem ne želi da vidi.

Lenjost je samo maskirana anksioznost, zamor ili otpor duše.

– rekla je psihoanalitičarka Ana Freud, i tvrdi da ono što nazivamo lenjošću često je maskirano stanje unutrašnjeg otpora, odnosno, mehanizam kojim se telo i psiha štite od preopterećenja. Sličan stav izneo je i njen otac, Sigmund Frojd, koji je još početkom 20. veka govorio da se energetski padovi ne smeju brkati s karakterom, već sa psihičkim procesima koji traže odmor.

Ako je tako, zašto onda i dalje verujemo da je lenjost greh?
Sa industrijskom revolucijom, rad je postao glavna društvena vrednost. Čak moralna obaveza. Ljudi su bili preusmereni iz polja i zanatskih radionica u fabrike, gde se od njih očekivalo da rade neprekidno, u ritmu mašine. Tako se pojavilo mišljenje: ne radi  – znači, lenj je.

Filozof, Bertrand Rasel je 1932. godine napisao čuveni esej ,,Pohvala besposličarenju’’ u kojem tvrdi da je lenjost izmišljena mana koju je stvorio sistem da bi ljude držao pokornim i uplašenim. Ovaj esej je i danas radikalno aktuelan: u eri ,,non-stop kulture’’, gde se očekuje da smo uvek dostupni, aktivni i vidljivi, odmor postaje subverzivan čin. A sporo disanje znak slabosti.

,,Ako se telo zaustavi, to ne znači da je čovek lenj, već da je živ.’’ –  Albert Cami

Postoji jedna misao Alberta Camija koja nikada nije zvanično uvrštena u njegove knjige, ali se pripisuje njegovom načinu razmišljanja: da je pauza prirodan ritam postojanja, a ne manevar slabosti. Kamijev apsurdni heroj nije lenj; on je samo čovek koji pokušava da pronađe smisao u svetu koji žuri bez prestanka. Ponekad se taj smisao javlja tek u tišini, u mirovanju, u onome što današnje društvo naziva ,,neproduktivnim’’.

Savremena psihologija već deceniju jasno ukazuje da se iza većine stanja koja ljudi nazivaju lenjošću kriju:

• hronični stres,
• depresivna raspoloženja,
• emocionalna iscrpljenost,
• nedostatak smisla u poslu,
• loš san,
• potisnute emocije,
• neurološki disbalansi.

Poznata psihoterapeutkinja, Brene Braun, često ističe: da je lenjost mit. Ljudi nisu lenji. Ljudi su preplavljeni. U tom smislu, lenjost je najčešće simptom, a ne osobina karaktera.

U svetu u kojem se sve meri brojevima (koracima, objavama, zaradom, klikovima, satima produktivnosti) svaki trenutak mirovanja remeti logiku tržišta.

Ali, za razliku od mašina, ljudi nisu napravljeni za konstantnu produktivnost. Naša kreativnost, empatija, mentalno zdravlje i sposobnost da stvaramo smisao rađaju se iz odmora, praznine, tišine. Zato nije slučajno što sve više filozofa, terapeuta i čak ekonomista govori o ,,kulturi usporavanja’’ kao nužnoj.

Austrijski lekar i psihoterapeut, Viktor Frankl smatrao je da čovek koji prestane da oseća smisao u onome što radi neće postati marljiviji, postaće umoran. Drugim rečima, lenjost često nije nedostatak volje, već nedostatak smisla.

Ako pod lenjošću mislimo na nedostatak interesa, energije ili snage, onda ona postoji, ali ne kao mana, već kao poruka. A ako pod lenjošću mislimo na nerad,  onda je to kulturna kategorija, a ne psihološka. S druge strane, ako lenjost definišemo kao moralnu grešku, onda govorimo o konceptu koji najviše koristi industrijskim i ekonomskim sistemima, a najmanje sâmom čoveku.

Zato je možda vreme da pojam ,,lenjost’’ redefinišemo. Umesto etikete kojom sebe kažnjavamo, možemo je posmatrati kao glas tela i duše koji kaže: „Zastani. Udahni. Promeni ritam. Nisi mašina.“ Jer lenjost, kako nas uči i filozofija i psihologija, najčešće nije kvar, već kompas.

Please follow and like us: