KOLUMNA: Dok su je drugi imitirali, ona je plaćala cenu, stvarala istoriju i to pre nego što smo znali za „pravila“
FOTO: Gie Knaeps/Getty Images
U vremenu kada se pop kultura meri ,,lajkom” i ,,šerom”, Madona i dalje stoji na svom tronu nepokolebljivo. Ne zato što je glasnija od drugih, već zato što je prva bila dovoljno hrabra da pomera granice, ali i da plati cenu za to. Sve ono što danas deluje ,,normalno”, ,,provokativno” ili ,,slobodno”, nekada je bio skandal sa njenim imenom u naslovu. Madona Luiza Veronika Čikone je prva hrabro kročila tamo gde drugi nisu imali petlju ni da provire…
Neopterećena kompleksima i dovoljno hrabra da se poigra još uvek važećim tabuima, još pre pola veka postala je uzor s kojim su se identifikovali milioni devojaka. Bila je oličenje oslobođene ženstvenosti, heroina generacija devojčica koje su u potrazi za svojim identitetom u njoj pronašle ohrabrenje i podršku.
Madona nije pratila trendove. Ona ih je stvarala. Krčila je put tamo gde nije bilo staze, dok su oni koji danas njime hodaju zaboravili ko im je to omogućio. Generacije koje danas slušaju i gledaju Lejdi Gagu, Bili Ajliš, Tejlor Svift, Duu Lipu, ili druge savremene pop ,,heroine”, i ne slute da bez Madone njihov izraz ne bi postojao u tom obliku.
Dovoljno je samo malo pažljivije proći kroz Madoninu diskografiju, scenske nastupe i vizuelni identitet da i laiku postane jasno da je veliki deo onoga što danas nazivamo ,,autentičnim”, zapravo, već viđeno. I to decenijama ranije.
To važi i za domaću scenu. Kada govorimo o velikim koncertima, kostimima, koreografijama i konceptualnim nastupima, Madona je bila polazna tačka za mnoge. Severinina turneja ,,Dobrodošao u klub”, iz 2013. je prepuna elemenata iz Madonine ,,Confessions” turneje kojom je promovisala album ,,Confession On a Dance Floor” 2006 godine. Počev od koreografije, kostima, pa čak i režije, a kasnije video montaže iste turneje, sve do momenata iza scene (behind scene) koji su delom ,,pozajmljeni” što iz Madonnine ,,Confession” turneje, što iz turneje ,,Re-invention” iz 2004. Nataša Bekvalac, takođe se ,,poslužila” motivima iz ,,Confessions” turneje tokom svog nastupa u tadašnjoj ,,Štark areni” 2020. godine, ali joj kostimi i gotovo identična koreografija sa pomenute Madonine turneje nisu bili dovoljni, pa je preuzela koreografiju, kostim, pa čak snimila i identične kadrove kao iz Madoninih spotova za pesme ,,Turn up the Radio” i ,,Give me All Your Lovin’ ” iz 2012. kao i nekoliko motiva sa Madoninih nastupa uživo za pesmu ,,Live To Tell”.
O Jeleni Karleuši se slobodno može reći da je tokom čitave svoje karijere svoj imidž gradila na prepisivanju svega što Madona radi, kako izgleda, šta oblači, čak i šta govori, pa je tako njen ,,Madness artwork” (2011) kombinacija Madoninog ,,The beast within” (2004) projekta i spotova ,,Human nature” (1995) i ,,Revolver” (2009). Mnogi drugi, takođe, oslanjali su se na estetiku i model koji je Madona davno postavila. Razlika je samo u tome što je njima to bilo dopušteno. Madona je, za iste te stvari, bila ponižavana, satanizovana, proglašavana proračunatom, neukom, a njen rad bez ikakve vrednosti i značaja. A bila je sve suprotno: promišljena, disciplinovana i umetnički svesna žena koja je znala šta radi i zašto to radi.
Njeni albumi nikada nisu bili puki zbir hitova. To su bili produkcijski precizni, tematski zaokruženi projekti, često ispred svog vremena. Od saradnji sa Nilom Rodžersom i Patrikom Leonardom u osamdesetim, preko devedesetih koje su obeležili Vilijem Orbit i Shep Petibone, do dvehiljaditih i kasnijih godina u kojima se Madona neprekidno prilagođavala novim zvucima, a da nikada ne izgubi identitet. „Ray of Light“, „Music“, „Confessions on a Dance Floor“, to nisu samo muzički albumi, to su epohe!
Osporavali su joj i glumu. Govorili da je loša, neubedljiva, neiskrena. Istina je bila jednostavnija i neprijatnija: Madonna je bila prevelika. Previše snažna ikona da bi publika mogla da je vidi kao ,,malu”, krhku, bespomoćnu ženu na filmu. Tek u mjuziklu ,,Evita” gde je igrala moćnu ženu koja dolazi iz ,,malog sveta” i osvaja pozornicu istorije, dočekala je priznanje koje joj je dugo izmicalo. I to nije slučajno. U toj ulozi Madona nije morala da se umanjuje. Mogla je da bude ono što jeste; žena koja dolazi iz radničkog Mičigena, stiže u Njujork sa samo 35 dolara u džepu, hrani se kokicama i postaje globalna ikona.
A tvrdnje da ne zna da peva možda su i najbesmislenije od svih. Prozviždućite tek, ako je to tako lako, visoke deonice iz pesama poput ,,Papa Don’t Preach”, ,,Ray of Light” ili ,,Spanish Eyes”. Ili probajte u dokolici da otpevate duboke tonove, na primer iz pesama ,,Live to Tell”, ,,Nothing Fails”, ,,X-Static Process” ili ,,Easy Ride”. Dobro, istina je da Madona nikada nije bila pevačica koja se razmeće vokalnom tehnikom, ali ona je bila interpretator, emocija, ritam i kontrola. A to je često teže od pukog pokazivanja tehnikalija.
Uspela je da uđe u muzičku istoriju, iako joj niko nije predviđao takav uspeh, iako je malo ko verovao da će njeno ime i njene pesme opstati. Razapinjana je na stub srama kao vulgarna i netalentovana. Govorili su da je njen rad bezvredan, prolazni šoubiznis koji u sebi nema ničeg vrednog i umetničkog, da će nestati, isto tako brzo kao što se i pojavila, ali im je svima stavila do znanja da nije ,,prolazna nepogoda”. Hrabro se i danas bori na top-listama sa koleginicama decenijama mlađim od sebe i uglavnom pobeđuje. A kada smo već kod brojki, po broju rasprodatih ploča, vremenu provedenom na prvim mestima svetskih muzičkih top-lista, i po posećenosti koncerata (njen koncert u Riu sa 1.6 miliona posetilaca 2024. godine još uvek niko nije dosegao ni približno), i dalje je na tronu, nadmašivši u svim kategorijama čak i Majkla Džeksona, Bitlse i Elvisa Prislija.
I zato, kada danas govorimo o slobodi izraza u pop muzici, i u muzici uopšte, o ženama (ali i muškarcima) koje bez izvinjenja stoje na sceni, za bilo kojom govornicom ili pred publikom, o nastupima koji su istovremeno muzika, teatar i stav, govorimo o Madoni, čak i kada joj ne izgovaramo ime. Sve što danas izgleda dozvoljeno, nekada je bilo zabranjeno. Sve što danas prolazi bez pitanja, nekada je prolazilo kroz osudu. Madonna je bila prva. I zato nije samo pevačica, niti samo pop ikona. Ona je kulturni pomak. Standard. Merilo. Odrednica po kojoj se stvari mere na pre i posle.
A meni, pitate se, odakle hrabrost da ovako govorim o njoj i iznosim sve ove tvrdnje sa ovakvom sigurnošću? Pa, ja sam (dobro) videla Madonu. I slušala je. I bila je divna. Bila je najbolja. I tačka.
Pošaljite komentar