Alati za donošenje važnih životnih odluka: Hrabrost se ne događa sama od sebe, ona se gradi

Postoje ljudi koji kao da su rođeni hrabri. Prirodno im je da govore ,,ne”, da odu kada nešto više ne valja, da prome smer, i to bez drame, bez odlaganja, bez grča u želucu.

A onda postoje i oni drugi,  većina nas, koji osećamo hrabrost, ali ne uspevamo odmah da je i živimo. Čujemo unutrašnji glas, telo nam šalje informacije, osećamo kad ,,ovo više nije za mene”, i… nastavimo po starom. Još malo. Još jedan mesec. Još jednu godinu. Još jedan razgovor, koji se nikada neće dogoditi. Još jedno ,,samo da prođe ovaj period”.

I tu je važno reći nešto vrlo oslobađajuće – hrabrost možda nije nešto sa čim se svi rodimo u istoj. Ali jeste nešto što svi možemo da razvijemo. Jer hrabrost nije jedan veliki herojski trenutak. Nije jedan impuls. Nije jedan dramatičan rez. Hrabrost je niz od stotina i hiljada malih odluka koje se donose svakog dana, svesnim izborom.

Hrabrost nije slučajnost. Hrabrost je vrlina. A vrline se grade. Malo po malo, podižemo u sebi tu ,,lestvicu” hrabrosti, sve dok telo ne počne da integriše novu reakciju, da se, kad dođe isti podražaj spolja, više ne vraćamo automatski u strah nego u mir, jasnoću i akciju.

Postoje situacije u kojima se gotovo svi nekada mogu prepoznati. Koliko puta ste u sebi čuli glas (nekad tih, nekad glasan), koji kaže: ,,Ovo za mene više nije korisno, Ovakvo ponašanje više nije prihvatljivo. Ovaj posao, odnos, brak, prijateljstvo… više me ne gradi”? A onda, to ipak nikada ne izgovorimo naglas. Uplašimo se reakcije s druge strane. Uplašimo se posledica. Uplašimo se pitanja ,,A što onda? Šta ako dam otkaz, od čega ću zarađivati i gde ću raditi? Šta ako postavim granicu, hoće li me ljudi odbaciti? Šta ako kažem istinu, hoću li izgubiti nešto važno?”

I tako,  dok stojimo u strahu, negde u zapećku sopstvenog uma, kao u nekom skrivenom ćošku čuče naši darovi. Čekaju da dođu do izražaja. Čekaju našu odluku. Čekaju da ih pustimo u život. I tu je ključ. često nemamo problem s tim da čujemo istinu, imamo problem s time da istinu pratimo. Jer istina traži hrabrost. A hrabrost traži praksu.

Nije poenta da strah prestane da postoji onda kada smo pred važnom odlukom. Strah je normalan. Strah je biološki. Strah je deo našeg sistema za preživljavanje. Poanta je da naučiti da strah ne bude vozač, nego suputnik.  Evo jednostavnih vežbi (koje su meni pogle u građenju lične hrabrosti) kako podsticati hrabrost, skoro kao dugmence na tranzistoru i lakše doneti važne odluke:

1) PAPIR KOJI NE LAŽE:  ZA I PROTIV

Uzmite jedan papir. Dakle, ne  telefon, ne pište u beleške u hodu, već baš papir, a još bolje vašu „sveti” rokovnik. S jedne strane napišite: Zašto ostajem? Šta dobijam ako ostanem? S druge strane napišite: Zašto odlazim? Šta dobijam ako izaberem nešto novo? Koje su mogućnosti? Šta bi moglo biti drugačije ako se usudim i probam drugačije?

I sada najvažnije: ne radite ovo u brzini. Nije suština u tome da se napišu dve, tri stavke u pet minuta. Dajte sebi vremena. Ostavite papir na vidljivom mestu. Vraćajte mu se za tri, četiri, pet ili sedam dana. Upisujte kako misli dolaze. Videćete nešto fascinantno! Slika koju dobijete nakon nekoliko dana nije ista kao slika koju ste zapisivali prvog. Tada počinje da se uočava dubina misli. I osećanja. Iz vas izlaze ,,dokazi”, činjenice koje ste prećutkivali čak i samima sebi.

Stari Rimljani su govorili: ,,Verba volant, scripta manent” , što znači ,,Reč leti, napisano ostaje”. Jer, ono što se izgovara, gubi se u buci svakodnevice, ali ono što se zapiše, takav glas dobija materijalni oblik. A kad istina, uobličena i jasna stoji ispred nas, teže je pobjeći od nje, tako i od sebe. I tada se događa preokret – odluka više nije ,,možda”. Ona postaje jasna.

2) ,,NE BI LI BILO LEPO”: REČENICE KOJE MENJAJU SMER

Kad ne znate odakle, počnite ovim: Ne bi li bilo liepo da živim u odnosima punim poštovanja, ljubavi i razumevanja? Ne bi li bilo lepo da se u odnosima sa drugim ljudima osećam sigurno, viđeno i mirno? Ne bi li bilo lepo da me partnerstvo gradi, a ne prazni? Ne bi li bilo lepo da moj rad bude izvorište smisla, ponosa i kreativnosti? Ne bi li bilo lepo buditi se bez grča u stomaku? Ne bi li bilo lepo da biram sebe bez osećaja krivice?

Ove rečenice nisu pozitivne ,,floskule”. One su usmeravanje pažnje. A pažnja je moć. Ono na što usmeravamo sopstvenu pažnju, to hranimo. I upravo tu počinje da se menjaju i procesi u telu, dakle, hemija, i emocija, i ponašanje. Svakodnevnim ponavljanjem nove istine (i verovanjem u nju), počinje stvaranje novog unutrašnjeg prostora u kojem novo postaje moguće.

3) VEŽBA OD 90 SEKUNDI: TIELO KAO SAVETNIK

Kada se oseća strah, telo se stisne i tada se najčešće donose odluke pod pritiskom. Zato je, pre donošenja odluke dobro uraditi ovu 90-minutnu vežbu:

1. Naslonite svoje dlanove, jedan na grudi, a drugi na donji stomag.
2. Udahnite kroz nos četiri sekunde. Izdahnite na usta 6 sekundi.
3. Ponovite ovu vežbu šest do osam puta.
4. Postavite sebi pitanje – ,,Koja je najmanja, a hrabra odluka koju mogu danas da donesem?”

Ne morate odmah ,,promijeniti život”. Dovoljno je da napravite prvi mikro-korak. Jer, hrabrost raste kroz dokaz, dokaz da ste se pokrenuli.

4) MIKRO-ODLUKE KOJE GRADE MIŠIĆE

Ako je promena kojoj težite velika, napravite merdevine sa 10 stepenika. Na primer, to može izgledati ovako:

1. Pišem šta osećam.
2. Govorim istinu jednoj osobi kojoj veerujem.
3. Zakazujem razgovor.
4. Postavljam jednu, prvu granicu.
5. Tražim ono što mi treba.
6. Govorim ,,ne” bez objašnjavanja ili pravdanja.
7. Pravim plan B (finansijski, emocionalni, logistički).
8. Donosim odluku.
9. Izdržavam nelagodu prve reakcije.
10. Ostajem dosledan/a sebi.

Hrabrost i donošenje odluka nisu ,,skok”, već uspinjanje. I baš ovde, na tim merdevinama, dolazi se do pojma ,,liderstva”, ne kao titule, već kao odgovornosti. U razgovorima s liderima  (u svim ulogama koje nosimo u životu), uvek se vrti isto pitanje: Jesam li lider svog života  ili samo opravdavam tuđa očekivanja?

Jer, ako nismo lideri sopstvenog života, teško je biti lider porodice. Teško je biti lider na poslu. Teško je tražiti poštovanje, ako ga sami sebi ne dajemo.

Zato je potrebno sebi postaviti dva pitanja koje su istovremeno nežna ali i razarajuća, a na koja treba odgovoriti iskreno . Prvo, Kad dobijem unutrašnji poziv na promenu, a ne učinim ništa, da li time izdajem sebe? I drugo, Očekujem li od drugih nešto što sam/a nisam spreman/a da dam (poštovanje, iskrenost, jasnoću, doslednost, mir..)?

Ova pitanja postavljamo ne da bismo sebe osuđivali i kritikovali, nego da bismo se probudili. Jer hrabrost nije u tome da budemo savršeni. Hrabrost je da budemo istiniti.

Naposletku, evo jednog domaćeg zatatka koji dosta toga može da promeni:

Večeras uzmite papir i dovršite ove rečenice:

1. ,,Znam da je vrijeme za promjenu kad…”
2. “Najviše me koči strah od…”
3. “Moja mala hrabra odluka ove nedelje je…”
4. “Ako izaberem sebe, moj život će dobiti…”
5. “Kad sam hrabar/a, ja sam…”

Ne moraju se odgovori na sva pitanja znati odmah. Potrebno je samo krenuti, barem misliti o njima. Jer, hrabrost za donošenje odluka i preuzimanje odgovornosti za sopstveni život, ne dolaze kao dar spolja, već kao svesna unutrašnja odluka.

A ja vam na top putu donošenja odluka želim mnogo hrabrosti. Mnogo baš ovih ,,malih” hrabrih odluka i trenutaka u kojima birate sebe bez potrebe da se opravdavate. I da, možda će srce lupati. Možda će biti nelagodno. Ali  vremenom, telo će naučiti jednu novu istinu – sigurnost nije ostajanje u starim obrascima, u zoni komfora, već je sigurnost u doslednosti samome sebi. I baš tad počinje autentično liderstvo; pre svega nad sobom, a onda i u svetu oko nas. Srećno i hrabro na tom putu!

Please follow and like us: